Од куда су имена Довлићи и Пали?

Од куда су имена Довлићи и Пали?  (1894)  Писац: Божидар Черовић

Једнога лијепог прољетног дана кренух се са још неколико другова на врхунац високога Требевића. Ишао сам, да се тамо надишем чистог и свјежег планинског ваздуха, јер ми онај загушљиви варошки бијаше баш додијао. И збиља чим се примих брда, почеше ми се груди све више и више ширити, пунећи се оним чистим ваздухом, пуним свјежине, и крепкоће, те осјећах чисто као неку струју кроз прса и док изашох на Требевић бијах — огладнио. Да ли то бијаше пошљедица горске чистине или велика трчања — не знам, али само знам, да сам нако гладан некако радије посматрао околину — јер једина жеља бијаше, не би ли гдје у близини угледао коју сеоску кућу и тако умањио бригу прождрљивога стомака. Но и моји другови у томе као да не бијаху иза мене ништа заостали. На сјеверо истоку од Требевића на зеленим равнинама опазисмо једно сеоце, коме се и запути одмах наше малено друштво. И за часак као лептирови слећесмо у село и ту на ливади нађосмо сељака са двије снаше, гдје стриже овце. „Помоз Бог, пријатељу” повикасмо сви као из једног грла, а он нам лијепо одврати: „Бог вам помого, а докле у добри час”. Ми му казасмо већ како је који знао и умио завити, само не би ли се добило оно, што нас је ту и довело. А наш ти брат Србин чим сазна, да је братија огладњела, шапне нешто оној једној снаши, а она ти лагано као лепирица потрчи у кућу и за час па ти ето пред нас пуна сана млијека и пуре; а ми ти засједи, те оно што је Бог д’о по нашки поткусури. Наш ти нас сељак некако радосно сејираше, како се ми „Шехерлије” давимо њиховом сеоском храном, па се и он ослободи — особито како дозна да смо сви браћа Срби — те се већ еглен отпоче у велико, па из тог нашег еглена ево и доносим овдје, што ми се учини важније, а то је постанах горњих имена. Видиш — рече ми показујући руком — оне рушевине на оним литицама, оно ти је ако си чуо Стари Град. Земанедли држаше га, Бога ми ти не знам рећи: Грк ли Срб ли ко ли бијаше. Елем Турци дођоше, да га освоје и падоше онамо на ону раван — опет показиваше руком — а оно ти се данас зову Пали. Но они виђеше, да га не могу шале заузети, те почеше мислити на пријевару. И нађоше брате, једног отпадника Станишу Голића, који им обећа издати град. Насјетова их, да наложе чим смркне, много ватара онуда, а он да ће већ оног заповједника града некако обманути и преварити. Тако и би: Они наложише хиљаде ватара, а мој ти Станиша оде и превари оног заповједника, показавши му оне турске ватре и рекавши му како је ићмилет Турака онамо пало и спремили се да заузму на јуриш Стари Град. Заповједник му повјерова и мислећи, да се оноликој сили не може одупријети, предаде им град брез муке и боја. Тако ти Турци уљегоше мирно у град, а сјутра дан ижљегоше сви на ове наше равнине, да чине дову (захвалну молитву), што су срећно заузели град. И тако ти се ово наше село по тој њиховој дови прозва Довлићи, а од оних ватара, што но их Турци палише посташе Пали. Станиши Голићу даде турски цар као награду све Довлиће и Челину, но Бог к’о Бог, он га право награди, те му ђаво једном све понесе, те брате си мој, ено у Челини и сад — веле да су његови потомци — Голићи, борме крепају од глади.
    Ето тако ми у разговору приповједи овај врли сељачина толико о постању споменутих имена, на чем му ја при растанку топло захвалих пруживши му нешто за чибук, што он једва прими.

Извор

1894. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година девета, број 13, стр. 198.