Одлазак Св. Симеона у Свету Гору

Овај блажени господин наш Симеон имађаше три сина. Један најмлађи, не могу га назвати сином но робом, којега љубљаше више од свих, a и овај неотступно њему служаше. Јер овај као и млађи од браће своје и најмлађи, и, просто рећи, видев своје природе немоћ и умножење грехова, учини као и блудни син, остави благога оца и господина, и блажену матер, госпођу своју, и благородну, нећу рећи браћу но господаре своје, и обнажи све безумљем својим. И отидох у земљу туђу далеко. Хранећи се са свињама и њихове хране не насићаше се, мртав би, и не оживи, изгубио се беше, и не нађе се.

И тога ради блажени отац господин Симеон зажели ићи у Свету Гору, да као пастир добри потражи јагње побегло и да га узев на раме донесе оцу његову и својој вољи. И да од Бога прими награду због удаљења од својих, a другу жељу срца свога испуни да нађе љубљено и заблудело јагње своје. И разгорев се духом, мољаше се Богу говорећи: „Царе славе, једини бесмртни, оче неба и крепости, и који промислом своје благости нећеш да ниједан човек пропадне, него сви да се спасу, не остави ме да погинем. Јер знам како је велика милост твоја на мени. И сада те, Владико, молим, дај ми да овај живот завршим.“ И то рекав, посла по Богом дароване му синове.

И пошто се они сакупише, и са свима властела и бољари, и опет други благослов дав им, отиде одатле у Свету Гору, месеца октобра 8 дана у лето 6706 (1197). Владар пак син његов остаде у богоданој му власти и заповеди му да сe o свима заповедима и o овом нашем манастиру брине и труди o дограђивању његову. A блажени отац наш и ктитор, господин Симеон, полазећи постави за игумана овога светог места, изабрав преподобна мужа, именом Дионисија јеромонаха. И предаде му да се брине и надгледа стадо Христово, које је у овом месту светом.