Ода народу српском

ОДА НАРОДУ СРПСКОМ  (1916)  Писац: Габријеле Д'Анунцио, преводилац: Милутин Бојић

„Ода народу српском“ је поема италијанског песника Габријела Д‘Анунција, док је белешке уз поему написао ит. песн. Никола Томазе. Поема је написана 16. а објављена 24. новембра 1915. године у миланском листу Corriere della sera.
Било је више превода поеме, али овде је представљен превод српског песника Милутина Бојића. Бојић је поему превео уз помоћ једног српског војника, а превод је објављен 7. априла 1916. године (по јул. календару) у првом броју Српских новина на Крфу.

Превод

Ода Српској нацији

I.
Какав то крик непрестани
недра планинска пара?
Какав то вапај заумни
потреса густе шуме,
дах леденим рекама
гуши, немир у изворима ствара?
О Србијо Стефанова,
о краљевство Лазарево свето,
крви девет југових синова,
земљо Миличина плача,
ти знаш: опет су разапели
Цар Душановог Христа,
на свако дрво оголело
твојих шума, на сваки кам голи
твојих планина мрачних,
стопала и колена су му здробили
ударцима ногу, проболи
са бодежом груди,
не киселицом од вода сирћетних,
већ са густом жучи изгрушаном крви
уста му света напојили нељуди.

II.
Хабсбуршки џелат, стари
убица немоћних и слабих,
кољач нејаке дечице
и жена, старкеља
блудна којој кроз ноздрве
црви на гомиле врве
и већ се смрдљива, са трепавице
и браде, крмељива и балава душа слива,
бегунац што се тетура и мучи,
кога твој мач проби
на Церу, у Ваљеву, у Гучи,
који се нагутао воде са Дрине
мутне, тражећи прелаз спасоносни,
и батргао жестоко у Сави
док се Хајдук Вељко поносни,
дрско смејао на ветру
оштром као некада неготинском
везиру, а твоја звона
звонила Христу и твоји попови
грмели са Бановог Брда
над Београдом белим од искона.

IV.
Хајде народе Марков, храбар буди!
Имај срце јако, срце челично
пред судбином! Ти си, ох људи:
располућен, подељен цинично
на два дела, на два трупла
крвава, као на кули
што погођен би Хајдук
Вељко. Сећаш ли се њега?
Располућен посред стомака
паде. Ширoке груди
прекинуте у појасу
падоше, одлелујаше у локву
димну. Лежаху Херкуловске
бутине тог див-јунака
раскречене, лежаху доле
посвећене. А из
гркљана поклич се расу:
“Држи се храбро!” Жуч из поцепане
јетре шикну: “Ти се држи
Србине!” Из утробе што пржи
такав ропац се проломи: “Храбро се држи!”

V.
Тај ропац чула вила.
Све твоје горске виле.
Све твоје са урвина виле
чуле команду што пуче,
а ти је чу и јуче.
Чује је земља тврда,
неће три године зазеленити.
Чује је над облаком небо,
неће три године роса чиста пасти.
Шта мари, о ратници?
Глава Свеца Србије,
лобаља Лазарова блиста
не само у Ситници,
већ у свакој реци. Ево рже
велики коњ Шарац
Марков, и буди се јунак
тресући своју црну косу.
Цар Душан стиже из Призрена,
израња из Марице мутне
Вукашин, диже се са Косова
јато од девет јастребова.

VI.
И кличе бијела вила
с врха Рудник планине,
над Јасеницом што тече мила,
кличе и призива од Тополе Ђорђа
што одмара ослоњен на рало.
“Где си сада Петровићу Ђорђе?
Које рујно вино пијеш?
О чему сањаш? Зар ме не чујеш?
Где си мрки сељаче?
Где су војводе твоје?
Где војвода Милоше,
Јанко и поп Лука?
A Алекса? A Ђурђија? A Миленко
од Мораве? За софром
ли седе? Вола ли заклаше
па наздрављају и песме поје?
Пију ли у славу Христа
да им помогне? Пију ли редом?”
А на погачи налик на медењаке
ипак пише: Христос побеђује.
Али, ту нема места за јунаке.

VII.
Кључа крв витезова
коњу до стремена,
до стремена и до мамуза.
А крв до колена
гази пешак, и до појаса,
и дави се кад падне потрбушке.
Жене сред крвавог блата
преврћу мртве, не могу
сина да препознају или сестра брата.
Сви су крвави, сви једна рана,
као на Косову пољу
девет синова Југ-Богдана.
Више надутих тела Дунав носи
него ли ишчупаног корења
што не зна куда да избаци,
набујали Вардар се ваља,
Сава је вена исушена
што гргоће кроз теснаце,
та белина што беласа у вече
пена је Tимока, а Дрина
брза је кланица што тече.

VIII.
Хајде Петровићу Ђорђе, говедару
од Тополе, хајде пробуди се и позови!
Поведи са собом своје јунаке:
мудрог Јанка и беснога Васу.
Поведи са собом своје хајдуке
што играју над врховима
мачева. Вељко, ево сада,
бедара и прса се лаћа
и спаја их као некада,
а унутра јетру жучну враћа.
Хајде, хајде свињари Божји !
Мишарска олуја, ево сада,
кроз јармове Шумадије
стару победу вије,
сеје ново семе.
Нека друга стада ћеш гонити
пред собом, друге дивљије
чопоре, другу још гору
стоку, друга утовљена
крда, гадна људска племена.

IX.
Сећаш се? Говорили су дедови
некад седећи за софром:
“Гле покварено Бугарче, црна сина,
што и данас нас лови
због кришке хлеба и чаше вина
и комада овнујскога меса!”
Није ти зарад хлеба Бугарин црни
и није због гутљаја вина,
и није због комада меса нека,
већ да би све узео на крају,
све да би теби узео на крају:
земљу, име, дах, беоњачу
ока, лик човека,
зато тај Бугарин црни сада
тебе прати и напада
са леђа, у крста те убада.
Тројицу их имаш, а са Бугарином црним,
три кукавице снагом се размеђу сада.
Али, пази да ти јетра остане цела,
дабогда, о касапине стада.

X.
Заузеше Смедерево град стони,
заузеше такође и град
бели, Београд, престони,
у ватреном паклу:
од Липара до великог Врачара,
свако брдо поста пећ врела.
Заузеше Лучицу, па такође
Ћуприја паде, па обадве
напунише широм,
широм језовитом обе бачве.
Напунише Плану старцима
ослепелим, женама дојке
режу, а осакаћена деца
пузе да брашно лижу.
И Сопот претворише убице
у јадне своје касапнице
сецкајући у њима свето
месо (о Крститељу!), а олтар
крвава трпеза им бива:
ишчупаше језик попу,
а на њему остија жива.

XI.
Али из Берчиорова спази
Румун са очима милоснице,
са лицем као од воска,
како плове низ Дунав у Кошаву
надуте Швабе, испливавају мртве убице,
на тисуће по сивом Дунаву
измећу Рама и Дубравице,
између Сипа и Текије мртваци.
Под Текијским брегом
што прашти као бакља од смоле,
гроздави швапских телеса.
Место где се једе није више Лапово,
већ гомила трулежи. Није Тривуново
воћни брег: то је гомила
црва што ври. Чујеш, Враново
гозба је за гавране, а Вујан за лешинаре.
О роде Краљевића Марка,
сабљом рачуне поравнаваш старе.
Под Оршавом где се зла вода
завлачи, сада се срећу псине
Бугари и Швабе, балега и изметине.

XII.
Заузеше прелазе и пролазе,
заузеше их, а ми наше заседе
држимо. Пали Ужице и Раља,
заузеше и Струмицу и Врање,
и Краљево заузеше и бију
села и градове, зидине и урвине,
и где ли оставише више костију
него камења, више лобања
него белутака. Заузеше и зидине
Ниша одевеног у црнину,
јао, света Србијо, у одоре
црне обукла си болне куће
где се зараза шири попут море,
и смрад са врата бије.
Заузеше и древно Скопље
(јао, света Србијо, плачи),
дом који у славу Бога
саградила си од камена,
а ту је и тврђава, чувар сенима
Цара Душана Силнога.
О Србијо, плачи на коленима.

XIII.
Затим устани и скочи и у своје руке
поврати Цркву, тврђаву и светиње олтара,
и главну кулу, Царство и судбину.
Обоји зелени ток Вардара
као Нишаву и Влашку,
обоји Вардар као Власину
чију мочвару већ си претворио
у глиб смртни за Бугаре.
А Тимок, о народе Ђорђев
који оца свога светом руком
закла да роб не би био.
Тимок обоји у вечност,
у вечну гадост
од извора до ушћа
и све до дубока миља
у име твојих силованих жена
чија част је на обалама оскрнављена,
у име твоје деце на коце набијене
и ко из праћке избачене,
у име изгорелих, у име попаљених,
што бакље беху запаљене.

XIV.
Паде Лазарева глава
на Косову равном и пропаде
царство, згасну слава.
То од Скопља Бугарин црни
по Косову равном блатом стреса
њушећи победу срамну.
Држ’ се, Србине! Чуј урлик беса
Хајдук-Вељка који васкрсава
и снагу обнавља. Држи се храбро!
Ако хлеба немаш, мржњом се засити,
ако вина немаш, мржњом се напоји,
ако само мржњу имаш, сигуран можеш бити.
Не сакупља у планини праве
вила, нит корење туца,
да би видела ране твога срца.
Ти не војујеш за ране твоје,
већ на смрт за олтар свети -
војујеш за огњиште своје.
Ако поклекнеш, устани, полети,
ако паднеш наузнак, устани,
ако посрнеш, устани па се брани.

XV.
Тако је клицала своме роду вила
с високе планине, вила
тако кличе и у војну зове.
О Србијо, храбра буди! Мржња ти је
узданица, мржња ти је храна
и оружје за твоје синове.
Бој се још бије код Кочана
и битка се води у Пироту,
у Тетову је велика кланица,
и на Бабуни између двеју литица.
У Ражњу је твоја коњица,
на газу Извора пешаци су твоји,
на Глави твоје жене изгладнеле
са ножевима и секирама.
Мајке се боре у јатима
са дететом на грудима
и пушком уз образ, или су на колима
што их волови љути вуку
труднице или су у седлу са два
пиштоља као велика Љубица,
гавранима црним слатка посластица.

XVI.
Какав то смех пуче
као удар силни надланице?
То је смех Хајдук-Вељков
са вучје му вилице.
Шта он види? Бугарина црна
како губи својих тридесет динара?
Швабу премрлог коме падају
гаће док се предаје са страхом у души?
Перјаницу ли види тиролску
старога крвника кога кашаљ гуши
и дави старачко пражњење?
Или тријумф Мурата прешлог у немачку војску,
султана евнуха са широким појасевима,
како потеже ђорду масну?
Шта ли види, па се подругује
гадовима и кукавицама, шта ли види?
Види, види педера под круном,
види дрипца што би Цезар да буде,
свег премазаног азијатским помадама,
како отима од Јулија Цезара
кревет краља Никодема сама!

XVII.
Опипај твојим рукама
тврдим ту врећу стару
зла и сала, о Вељко, ту врећу
сланине и ту ђубретару.
Цезар Бугара црних,
као Симеон, тај ли је,
као Калојан од Преслава,
то ли је Кобург копиле?
Ти који држиш оштрицу
међу зубима, хајдуче, ако кубуру
хоћеш да држиш у руци,
посеци ми ту кукавицу
реским својим смехом,
исеци га као печеницу,
зачини га онда мошусом,
циметом и лавандом.
Тако удешена ћеш га послати
скопским блудницама.
Нека га твоја поруга прати,
нека га твој смех цепа и пљушти са висока
по твојима као ватра жестока.

XVIII.
О Србијо, чија краљица беше
милосна Ана Дандоло и што даде
Урошеву краљевску вену
Буонделмонту за жену,
чуј: победа је латинскога рода
и доћи ће као слобода.
Она је чиста бела девица
(ни твоја вила јој није равна)
лакша од твоје виле
дивље што босих ногу
пред непријатељским четама
плесаше на копљима банова.
Гласници су зборили
од Прилепа Марку: “О господару,
око царства се гложе.
На коме је царство сваде, се велможе.
Зову те на Косово равно
да пресудиш на коме је царство.”
Неко повика: “Латинско је царство.
На Латинима је царство.
Јер Рим им даде царство.”

XIX.
Слава Јединоме, хвала Господу
на Косову ће Латини са тобом
сутра да се заједно боре
под крсташ барјаком
док Шваба: “Моје је царство”,
мрмља, “јер се ратна срећа окреће”.
Сутра ће са Латинима бити
њихова велика чедна девица.
Већ су крв своју измешали
са твојом у Валандову, светиње
прве. Сада се Велес црвени
од њих, а Црна се румени.
Међ роговима Бабуне
отпор не може да сатруне,
а у Прилепу вера се распламсава.
О Румуне курвинског погледа,
шта тако буљиш у пределе трава,
двоумиш се између опасности и плена ?
А ти кукавни Грке пошвабљени,
што осећаш драме прљавих мука,
зар не чујеш топ Деде хајдука ?

XX.
О притворни Дачанине, ти се дичиш
славом латинскога имена,
а достојан ниси ни имена
варварскога што ужасно беше,
нити си чист од азијатске
губе што са тебе још лепи,
дакле, када ћеш рат почети?
Када ће Трајанов стуб
чији се кам претвори у плам,
к теби доћи да те поведе
као стуб Божији од облака
у Етаму водећи синове
Израиља ка пустињи
мирној кроз воде раздвојене?
Али и ти, Грчићу, меркаш.
Одавно су мртви твоји одметници.
Ено диже се и Буково
и пљује на тебе са костурнице.
Предајеш се. Нећемо те купити
ни за прљаву драхму.
Челиком ћемо тебе исплатити.

XXI.
Време је, време је. Ноћ плача
пада. Над свима
лебди закон ватре и мача:
то је искушење највеће.
Обазривост је срамота, сумња
пораз јесте, одмор је злочина пошаст,
кукавичлук се речју празном размеће,
а оклевање је пропаст.
Италијански роде, буди строј
оштар као неки клин,
строј што се пробија,
као римски троугао цепа и разбија.
Италијански роде, буди фаланга
чврста, збиј фронт свој,
фаланга жестока што лети
као један човек у бој.
Италијански роде, буди снага
краљевског орла тог
што туче крилом, кљуном
раздире, канџама граби врага.
А Бог је један: наш Бог.

Извори

• Српске новине, бр. 1 од четвртка 7. априла 1916, страна 2, 3.
• Српске новине, бр. 2 од недеље 10. априла 1916, страна 2, 3.

Види још

• Ода народу српском (белешке)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Габријеле Д'Анунцио, умро 1938, пре 86 година.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.