Oda narodu srpskom

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ODA NARODU SRPSKOM  (1916) 
Pisac: Gabrijele D'Anuncio, prevodilac: Milutin Bojić
„Oda narodu srpskom“ je poema italijanskog pesnika Gabrijela D‘Anuncija, dok je beleške uz poemu napisao it. pesn. Nikola Tomaze. Poema je napisana 16. a objavljena 24. novembra 1915. godine u milanskom listu Corriere della sera.
Bilo je više prevoda poeme, ali ovde je predstavljen prevod srpskog pesnika Milutina Bojića. Bojić je poemu preveo uz pomoć jednog srpskog vojnika, a prevod je objavljen 7. aprila 1916. godine (po jul. kalendaru) u prvom broju Srpskih novina na Krfu.


Prevod[uredi]

Oda Srpskoj naciji

I.
Kakav to krik neprestani
nedra planinska para?
Kakav to vapaj zaumni
potresa guste šume,
dah ledenim rekama
guši, nemir u izvorima stvara?
O Srbijo Stefanova,
o kraljevstvo Lazarevo sveto,
krvi devet jugovih sinova,
zemljo Miličina plača,
ti znaš: opet su razapeli
Car Dušanovog Hrista,
na svako drvo ogolelo
tvojih šuma, na svaki kam goli
tvojih planina mračnih,
stopala i kolena su mu zdrobili
udarcima nogu, proboli
sa bodežom grudi,
ne kiselicom od voda sirćetnih,
već sa gustom žuči izgrušanom krvi
usta mu sveta napojili neljudi.

II.
Habsburški dželat, stari
ubica nemoćnih i slabih,
koljač nejake dečice
i žena, starkelja
bludna kojoj kroz nozdrve
crvi na gomile vrve
i već se smrdljiva, sa trepavice
i brade, krmeljiva i balava duša sliva,
begunac što se tetura i muči,
koga tvoj mač probi
na Ceru, u Valjevu, u Guči,
koji se nagutao vode sa Drine
mutne, tražeći prelaz spasonosni,
i batrgao žestoko u Savi
dok se Hajduk Veljko ponosni,
drsko smejao na vetru
oštrom kao nekada negotinskom
veziru, a tvoja zvona
zvonila Hristu i tvoji popovi
grmeli sa Banovog Brda
nad Beogradom belim od iskona.

IV.
Hajde narode Markov, hrabar budi!
Imaj srce jako, srce čelično
pred sudbinom! Ti si, oh ljudi:
raspolućen, podeljen cinično
na dva dela, na dva trupla
krvava, kao na kuli
što pogođen bi Hajduk
Veljko. Sećaš li se njega?
Raspolućen posred stomaka
pade. Široke grudi
prekinute u pojasu
padoše, odlelujaše u lokvu
dimnu. Ležahu Herkulovske
butine tog div-junaka
raskrečene, ležahu dole
posvećene. A iz
grkljana poklič se rasu:
“Drži se hrabro!” Žuč iz pocepane
jetre šiknu: “Ti se drži
Srbine!” Iz utrobe što prži
takav ropac se prolomi: “Hrabro se drži!”

V.
Taj ropac čula vila.
Sve tvoje gorske vile.
Sve tvoje sa urvina vile
čule komandu što puče,
a ti je ču i juče.
Čuje je zemlja tvrda,
neće tri godine zazeleniti.
Čuje je nad oblakom nebo,
neće tri godine rosa čista pasti.
Šta mari, o ratnici?
Glava Sveca Srbije,
lobalja Lazarova blista
ne samo u Sitnici,
već u svakoj reci. Evo rže
veliki konj Šarac
Markov, i budi se junak
tresući svoju crnu kosu.
Car Dušan stiže iz Prizrena,
izranja iz Marice mutne
Vukašin, diže se sa Kosova
jato od devet jastrebova.

VI.
I kliče bijela vila
s vrha Rudnik planine,
nad Jasenicom što teče mila,
kliče i priziva od Topole Đorđa
što odmara oslonjen na ralo.
“Gde si sada Petroviću Đorđe?
Koje rujno vino piješ?
O čemu sanjaš? Zar me ne čuješ?
Gde si mrki seljače?
Gde su vojvode tvoje?
Gde vojvoda Miloše,
Janko i pop Luka?
A Aleksa? A Đurđija? A Milenko
od Morave? Za sofrom
li sede? Vola li zaklaše
pa nazdravljaju i pesme poje?
Piju li u slavu Hrista
da im pomogne? Piju li redom?”
A na pogači nalik na medenjake
ipak piše: Hristos pobeđuje.
Ali, tu nema mesta za junake.

VII.
Ključa krv vitezova
konju do stremena,
do stremena i do mamuza.
A krv do kolena
gazi pešak, i do pojasa,
i davi se kad padne potrbuške.
Žene sred krvavog blata
prevrću mrtve, ne mogu
sina da prepoznaju ili sestra brata.
Svi su krvavi, svi jedna rana,
kao na Kosovu polju
devet sinova Jug-Bogdana.
Više nadutih tela Dunav nosi
nego li iščupanog korenja
što ne zna kuda da izbaci,
nabujali Vardar se valja,
Sava je vena isušena
što grgoće kroz tesnace,
ta belina što belasa u veče
pena je Timoka, a Drina
brza je klanica što teče.

VIII.
Hajde Petroviću Đorđe, govedaru
od Topole, hajde probudi se i pozovi!
Povedi sa sobom svoje junake:
mudrog Janka i besnoga Vasu.
Povedi sa sobom svoje hajduke
što igraju nad vrhovima
mačeva. Veljko, evo sada,
bedara i prsa se laća
i spaja ih kao nekada,
a unutra jetru žučnu vraća.
Hajde, hajde svinjari Božji !
Mišarska oluja, evo sada,
kroz jarmove Šumadije
staru pobedu vije,
seje novo seme.
Neka druga stada ćeš goniti
pred sobom, druge divljije
čopore, drugu još goru
stoku, druga utovljena
krda, gadna ljudska plemena.

IX.
Sećaš se? Govorili su dedovi
nekad sedeći za sofrom:
“Gle pokvareno Bugarče, crna sina,
što i danas nas lovi
zbog kriške hleba i čaše vina
i komada ovnujskoga mesa!”
Nije ti zarad hleba Bugarin crni
i nije zbog gutljaja vina,
i nije zbog komada mesa neka,
već da bi sve uzeo na kraju,
sve da bi tebi uzeo na kraju:
zemlju, ime, dah, beonjaču
oka, lik čoveka,
zato taj Bugarin crni sada
tebe prati i napada
sa leđa, u krsta te ubada.
Trojicu ih imaš, a sa Bugarinom crnim,
tri kukavice snagom se razmeđu sada.
Ali, pazi da ti jetra ostane cela,
dabogda, o kasapine stada.

X.
Zauzeše Smederevo grad stoni,
zauzeše takođe i grad
beli, Beograd, prestoni,
u vatrenom paklu:
od Lipara do velikog Vračara,
svako brdo posta peć vrela.
Zauzeše Lučicu, pa takođe
Ćuprija pade, pa obadve
napuniše širom,
širom jezovitom obe bačve.
Napuniše Planu starcima
oslepelim, ženama dojke
režu, a osakaćena deca
puze da brašno ližu.
I Sopot pretvoriše ubice
u jadne svoje kasapnice
seckajući u njima sveto
meso (o Krstitelju!), a oltar
krvava trpeza im biva:
iščupaše jezik popu,
a na njemu ostija živa.

XI.
Ali iz Berčiorova spazi
Rumun sa očima milosnice,
sa licem kao od voska,
kako plove niz Dunav u Košavu
nadute Švabe, isplivavaju mrtve ubice,
na tisuće po sivom Dunavu
izmeću Rama i Dubravice,
između Sipa i Tekije mrtvaci.
Pod Tekijskim bregom
što prašti kao baklja od smole,
grozdavi švapskih telesa.
Mesto gde se jede nije više Lapovo,
već gomila truleži. Nije Trivunovo
voćni breg: to je gomila
crva što vri. Čuješ, Vranovo
gozba je za gavrane, a Vujan za lešinare.
O rode Kraljevića Marka,
sabljom račune poravnavaš stare.
Pod Oršavom gde se zla voda
zavlači, sada se sreću psine
Bugari i Švabe, balega i izmetine.

XII.
Zauzeše prelaze i prolaze,
zauzeše ih, a mi naše zasede
držimo. Pali Užice i Ralja,
zauzeše i Strumicu i Vranje,
i Kraljevo zauzeše i biju
sela i gradove, zidine i urvine,
i gde li ostaviše više kostiju
nego kamenja, više lobanja
nego belutaka. Zauzeše i zidine
Niša odevenog u crninu,
jao, sveta Srbijo, u odore
crne obukla si bolne kuće
gde se zaraza širi poput more,
i smrad sa vrata bije.
Zauzeše i drevno Skoplje
(jao, sveta Srbijo, plači),
dom koji u slavu Boga
sagradila si od kamena,
a tu je i tvrđava, čuvar senima
Cara Dušana Silnoga.
O Srbijo, plači na kolenima.

XIII.
Zatim ustani i skoči i u svoje ruke
povrati Crkvu, tvrđavu i svetinje oltara,
i glavnu kulu, Carstvo i sudbinu.
Oboji zeleni tok Vardara
kao Nišavu i Vlašku,
oboji Vardar kao Vlasinu
čiju močvaru već si pretvorio
u glib smrtni za Bugare.
A Timok, o narode Đorđev
koji oca svoga svetom rukom
zakla da rob ne bi bio.
Timok oboji u večnost,
u večnu gadost
od izvora do ušća
i sve do duboka milja
u ime tvojih silovanih žena
čija čast je na obalama oskrnavljena,
u ime tvoje dece na koce nabijene
i ko iz praćke izbačene,
u ime izgorelih, u ime popaljenih,
što baklje behu zapaljene.

XIV.
Pade Lazareva glava
na Kosovu ravnom i propade
carstvo, zgasnu slava.
To od Skoplja Bugarin crni
po Kosovu ravnom blatom stresa
njušeći pobedu sramnu.
Drž’ se, Srbine! Čuj urlik besa
Hajduk-Veljka koji vaskrsava
i snagu obnavlja. Drži se hrabro!
Ako hleba nemaš, mržnjom se zasiti,
ako vina nemaš, mržnjom se napoji,
ako samo mržnju imaš, siguran možeš biti.
Ne sakuplja u planini prave
vila, nit korenje tuca,
da bi videla rane tvoga srca.
Ti ne vojuješ za rane tvoje,
već na smrt za oltar sveti -
vojuješ za ognjište svoje.
Ako poklekneš, ustani, poleti,
ako padneš nauznak, ustani,
ako posrneš, ustani pa se brani.

XV.
Tako je klicala svome rodu vila
s visoke planine, vila
tako kliče i u vojnu zove.
O Srbijo, hrabra budi! Mržnja ti je
uzdanica, mržnja ti je hrana
i oružje za tvoje sinove.
Boj se još bije kod Kočana
i bitka se vodi u Pirotu,
u Tetovu je velika klanica,
i na Babuni između dveju litica.
U Ražnju je tvoja konjica,
na gazu Izvora pešaci su tvoji,
na Glavi tvoje žene izgladnele
sa noževima i sekirama.
Majke se bore u jatima
sa detetom na grudima
i puškom uz obraz, ili su na kolima
što ih volovi ljuti vuku
trudnice ili su u sedlu sa dva
pištolja kao velika Ljubica,
gavranima crnim slatka poslastica.

XVI.
Kakav to smeh puče
kao udar silni nadlanice?
To je smeh Hajduk-Veljkov
sa vučje mu vilice.
Šta on vidi? Bugarina crna
kako gubi svojih trideset dinara?
Švabu premrlog kome padaju
gaće dok se predaje sa strahom u duši?
Perjanicu li vidi tirolsku
staroga krvnika koga kašalj guši
i davi staračko pražnjenje?
Ili trijumf Murata prešlog u nemačku vojsku,
sultana evnuha sa širokim pojasevima,
kako poteže đordu masnu?
Šta li vidi, pa se podruguje
gadovima i kukavicama, šta li vidi?
Vidi, vidi pedera pod krunom,
vidi dripca što bi Cezar da bude,
sveg premazanog azijatskim pomadama,
kako otima od Julija Cezara
krevet kralja Nikodema sama!

XVII.
Opipaj tvojim rukama
tvrdim tu vreću staru
zla i sala, o Veljko, tu vreću
slanine i tu đubretaru.
Cezar Bugara crnih,
kao Simeon, taj li je,
kao Kalojan od Preslava,
to li je Koburg kopile?
Ti koji držiš oštricu
među zubima, hajduče, ako kuburu
hoćeš da držiš u ruci,
poseci mi tu kukavicu
reskim svojim smehom,
iseci ga kao pečenicu,
začini ga onda mošusom,
cimetom i lavandom.
Tako udešena ćeš ga poslati
skopskim bludnicama.
Neka ga tvoja poruga prati,
neka ga tvoj smeh cepa i pljušti sa visoka
po tvojima kao vatra žestoka.

XVIII.
O Srbijo, čija kraljica beše
milosna Ana Dandolo i što dade
Uroševu kraljevsku venu
Buondelmontu za ženu,
čuj: pobeda je latinskoga roda
i doći će kao sloboda.
Ona je čista bela devica
(ni tvoja vila joj nije ravna)
lakša od tvoje vile
divlje što bosih nogu
pred neprijateljskim četama
plesaše na kopljima banova.
Glasnici su zborili
od Prilepa Marku: “O gospodaru,
oko carstva se glože.
Na kome je carstvo svade, se velmože.
Zovu te na Kosovo ravno
da presudiš na kome je carstvo.”
Neko povika: “Latinsko je carstvo.
Na Latinima je carstvo.
Jer Rim im dade carstvo.”

XIX.
Slava Jedinome, hvala Gospodu
na Kosovu će Latini sa tobom
sutra da se zajedno bore
pod krstaš barjakom
dok Švaba: “Moje je carstvo”,
mrmlja, “jer se ratna sreća okreće”.
Sutra će sa Latinima biti
njihova velika čedna devica.
Već su krv svoju izmešali
sa tvojom u Valandovu, svetinje
prve. Sada se Veles crveni
od njih, a Crna se rumeni.
Međ rogovima Babune
otpor ne može da satrune,
a u Prilepu vera se rasplamsava.
O Rumune kurvinskog pogleda,
šta tako buljiš u predele trava,
dvoumiš se između opasnosti i plena ?
A ti kukavni Grke pošvabljeni,
što osećaš drame prljavih muka,
zar ne čuješ top Dede hajduka ?

XX.
O pritvorni Dačanine, ti se dičiš
slavom latinskoga imena,
a dostojan nisi ni imena
varvarskoga što užasno beše,
niti si čist od azijatske
gube što sa tebe još lepi,
dakle, kada ćeš rat početi?
Kada će Trajanov stub
čiji se kam pretvori u plam,
k tebi doći da te povede
kao stub Božiji od oblaka
u Etamu vodeći sinove
Izrailja ka pustinji
mirnoj kroz vode razdvojene?
Ali i ti, Grčiću, merkaš.
Odavno su mrtvi tvoji odmetnici.
Eno diže se i Bukovo
i pljuje na tebe sa kosturnice.
Predaješ se. Nećemo te kupiti
ni za prljavu drahmu.
Čelikom ćemo tebe isplatiti.

XXI.
Vreme je, vreme je. Noć plača
pada. Nad svima
lebdi zakon vatre i mača:
to je iskušenje najveće.
Obazrivost je sramota, sumnja
poraz jeste, odmor je zločina pošast,
kukavičluk se rečju praznom razmeće,
a oklevanje je propast.
Italijanski rode, budi stroj
oštar kao neki klin,
stroj što se probija,
kao rimski trougao cepa i razbija.
Italijanski rode, budi falanga
čvrsta, zbij front svoj,
falanga žestoka što leti
kao jedan čovek u boj.
Italijanski rode, budi snaga
kraljevskog orla tog
što tuče krilom, kljunom
razdire, kandžama grabi vraga.
A Bog je jedan: naš Bog.

Izvori[uredi]

  • Srpske novine, br. 1 od četvrtka 7. aprila 1916, strana 2, 3.
  • Srpske novine, br. 2 od nedelje 10. aprila 1916, strana 2, 3.

Vidi još[uredi]

Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Gabrijele D'Anuncio, umro 1938, pre 83 godine.
Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 104 godine.