Огист Барбје: Идол
ИДОЛ
I
Дај, ложачу, брже угља, бакра нади,
Дај челика, гвожђа, да сва пећ се жари,
Лопатом широком и згрћи и вади:
Нек сит буде Вулкан стари!
Ненаситој хали дај хране што снажи,
По њој треба да се сноп пламова вије,
Да зашкрипи зуб'ма, да се сва раздражи,
И да метал слије.
Красно! Красно! Ево пламен сводом лиже
Крвав, манит, силан. Ала биће рата:
Гле једна за другом полуга се ниже
И у коштац хвата.
Све бесни и урла и метали хрле,
Расточени теку, пуше се и гуше,
Мрве се и љубе, тлаче се и грле,
Кô у паклу душе.
Готово је најзад. Туч се гордо гиба,
Пећ се пуши. Пламен сад ће да утрне.
Отварајте врата! А лава што шиба,
Нек холо нагрне!
Теци, врела реко, и изли се тада
Из корита свога и кô Вулкан шини,
Кô вода што урла и са стена пада...
Тешки оков скини!
Земља шири недра твом бесу што бучи,
У дубоки калуп твој ће талас сићи,
О, бронзо, у бездну као роб се сручи:
Кô цар ћеш изићи.
II
Наполеон опет, син суровог боја!
О, какве огромне имао је плане!
О, шта нас је стало плача, сна и зноја
Парче ловор-гране!
За Француску палу дан је тужан био,
Кад с престола мрско ти учини дело:
Око лика свога кудељу си свио
И о њу кип свој си обесио смело!
О, гле како странац крај победног стуба
Са бичем у руци, уз шкргуте зуба,
Једноликим »Ура!« праћен кипу злоби:
Тешку бронзу дроби.
И кад глава прво, комад свет, у трену
Срозала се најзад, после посла мучна,
Тад се закотрља на хладном камену
И лешина тучна.
Масне коже, прљав син дивљега Хуна
Пред Француском целом, ока зверства пуна,
Преко пољана је где удара бара
Скалп вукао Цара.
Дан је овај био дан што громом слама
За зечје јунаке, пре времена старе;
За Француску целу љага страшна срама,
Што смрт само таре.
Ја видим најезду. У гробљишта света
Видех гомиле су ратних кола збране,
Видех где чупају кору са дрвета,
Да хатове хране;
Леденог човека усне пуне беса
Чупаху до крви месо нашег меса;
Видех хлеб нам једу и, скоро с усана,
Крали су нам ва:дух гора и пољана.
Видех Францускиње раскалашне како
На миг су Козака раздирале недра
И његов је задах опијао лако
Њина тела једра.
Вај! у дане чуда ком имена није,
Када народ лута од Кајафе1 к Јуди,
Знах да само мржња моје тело пије.
О, Наполеоне, проклет, проклет буди!
III
О, Корсиканче улепљених власи,
Француска је твоја била пуна плама.
Док јој месидорско сунце поља краси,
То кобила беше коју бич не слама.
Кô кобила дивља нестесаних сапи
У којој се пуши још крв палог краља,
Први пут слободна, пуна врућих капи;
Стисла ногом народ прастарих земаља.
Ти дође. Чим спази како пољем граби,
Док се гибљу сапи и светле јој очи,
Ти, навукав чизме, вођице јој зграби
И на леђа скочи.
Волела је хуку, крв да лудо лоче,
Добоше и барут. Очи на рат стреме.
Ти је у трк пусти и бојеве поче,
Тек да страћиш време:
Више нема мира и снови се гоне.
Рат вечито бесни, бедеми се руше,
Крв прска и шикља, да се у њој тоне
Чак до голе гуше.
Петнаест година крвљу земљу плави,
Нараштаје гази и све бешње жури;
Петнаест година пуним трком јури,
И народе млави!
И пушташ је затим пре свршена хода,
Да не чека час кад награда је стиже;
Газиш васељену и кô прах се диже
Руља људског рода.
Колена без снаге. Исцрпена пала,
За милост те моли, док је рана трује.
О, како би радо задувана стала!
Корсиканац, џелат неће да је чује.
Ти јој стежеш сапи међ' бутине грубе,
Да балаве усне с урликом би стале,
У махнитом бесу ти јој кршиш зубе,
И кочиш јој жвале.
Диже се, но паде једног ратног дана.
Не гризући узде, без погледа ведра,
Мре на једној 'рпи картеча скрхана,
Ал' у паду своме сломила ти бедра.
IV
Из пропасти мрачне понова се дижеш,
Кô орао моћни пуним летиш летом,
Замислима холим у небеса стижеш:
Хоћеш власт над светом.
Наполеон није више лопов круне,
Узурпатор који без милости стеже
За гушу Слободу усред моћи пуне,
Шиба и притеже,
Није тужни сужањ Алијанце Свете,
Који мре на једној напуштеној стени,
Док снови Француске, што их народ плете,
Бичем су туђинца кô робље гоњени.
Не, не, Наполеон није блатав више.
О, хвала ласкавцу што га небу диже,
Песницима хвала што му химне свише:
И Цезар се тако међ' богове диже.
По зидовима му слике блеште,
И његово име раскршћима звони
Кô у пуној борби кад добоши треште,
Да се војска гони.
Из логора оних, где гомила гмиже,
Париз јури, негда поносни и холи,
Кô поклоник стари пред кип његов стиже,
Метанише, моли!
С палмама што вену, гле гомила иде
И кип његов плаве венци све то нови,
Бронзу коју мајке не могу да виде,
Кип што расте и врх суза њиних плови.
У радничкој блузи масу пјану, голу,
Уз звуке пиштаљке, уз тутњаву звона,
Видим, где сулудо игра кармањолу
Поред великога Наполеона!
V
Идите мудраци, и добри владари,
Човечност и благост с чијих лица гледа,
Пашћете, незнани човештва чувари
Бесмртности нисте чеда!
Узалуд скидате окове са пука,
Залуд добри људи, јер вас када нема,
Народ тог се часа, без зноја, без мука,
Своме гробу спрема.
И тек у свом паду ваша звезда славе
Проспе задњи блесак, и врх воде црне
Народнога мора одсјај моћи здраве
Баци, и утрне.
Идите, јер за вас кип још нису слили,
О имену вашем народ спомен нема.
Он се оног сећа што ђулетом, или
Сабљом гроб му спрема.
Воли руку која тисуће му коси,
Пољима му туђим труле кости ниже,
Оног што га гони да камење носи,
Пирамиде диже.
Идите! Народ је пјана цура што се
Киселицом поји и дршће до сржи
Кад јој чврстом руком швалер чупа косе
И оком је пржи.
На сламари трулој, у страћари тесној,
Оног воли, очи за оним јој горе,
Што у распусности пут јој шиба бесној
Од мрака до зоре.
(С француског превео М. Б.)
