Ogist Barbje: Idol
IDOL
I
Daj, ložaču, brže uglja, bakra nadi,
Daj čelika, gvožđa, da sva peć se žari,
Lopatom širokom i zgrći i vadi:
Nek sit bude Vulkan stari!
Nenasitoj hali daj hrane što snaži,
Po njoj treba da se snop plamova vije,
Da zaškripi zub'ma, da se sva razdraži,
I da metal slije.
Krasno! Krasno! Evo plamen svodom liže
Krvav, manit, silan. Ala biće rata:
Gle jedna za drugom poluga se niže
I u koštac hvata.
Sve besni i urla i metali hrle,
Rastočeni teku, puše se i guše,
Mrve se i ljube, tlače se i grle,
Kô u paklu duše.
Gotovo je najzad. Tuč se gordo giba,
Peć se puši. Plamen sad će da utrne.
Otvarajte vrata! A lava što šiba,
Nek holo nagrne!
Teci, vrela reko, i izli se tada
Iz korita svoga i kô Vulkan šini,
Kô voda što urla i sa stena pada...
Teški okov skini!
Zemlja širi nedra tvom besu što buči,
U duboki kalup tvoj će talas sići,
O, bronzo, u bezdnu kao rob se sruči:
Kô car ćeš izići.
II
Napoleon opet, sin surovog boja!
O, kakve ogromne imao je plane!
O, šta nas je stalo plača, sna i znoja
Parče lovor-grane!
Za Francusku palu dan je tužan bio,
Kad s prestola mrsko ti učini delo:
Oko lika svoga kudelju si svio
I o nju kip svoj si obesio smelo!
O, gle kako stranac kraj pobednog stuba
Sa bičem u ruci, uz škrgute zuba,
Jednolikim »Ura!« praćen kipu zlobi:
Tešku bronzu drobi.
I kad glava prvo, komad svet, u trenu
Srozala se najzad, posle posla mučna,
Tad se zakotrlja na hladnom kamenu
I lešina tučna.
Masne kože, prljav sin divljega Huna
Pred Francuskom celom, oka zverstva puna,
Preko poljana je gde udara bara
Skalp vukao Cara.
Dan je ovaj bio dan što gromom slama
Za zečje junake, pre vremena stare;
Za Francusku celu ljaga strašna srama,
Što smrt samo tare.
Ja vidim najezdu. U grobljišta sveta
Videh gomile su ratnih kola zbrane,
Videh gde čupaju koru sa drveta,
Da hatove hrane;
Ledenog čoveka usne pune besa
Čupahu do krvi meso našeg mesa;
Videh hleb nam jedu i, skoro s usana,
Krali su nam va:duh gora i poljana.
Videh Francuskinje raskalašne kako
Na mig su Kozaka razdirale nedra
I njegov je zadah opijao lako
Njina tela jedra.
Vaj! u dane čuda kom imena nije,
Kada narod luta od Kajafe1 k Judi,
Znah da samo mržnja moje telo pije.
O, Napoleone, proklet, proklet budi!
III
O, Korsikanče ulepljenih vlasi,
Francuska je tvoja bila puna plama.
Dok joj mesidorsko sunce polja krasi,
To kobila beše koju bič ne slama.
Kô kobila divlja nestesanih sapi
U kojoj se puši još krv palog kralja,
Prvi put slobodna, puna vrućih kapi;
Stisla nogom narod prastarih zemalja.
Ti dođe. Čim spazi kako poljem grabi,
Dok se giblju sapi i svetle joj oči,
Ti, navukav čizme, vođice joj zgrabi
I na leđa skoči.
Volela je huku, krv da ludo loče,
Doboše i barut. Oči na rat streme.
Ti je u trk pusti i bojeve poče,
Tek da straćiš vreme:
Više nema mira i snovi se gone.
Rat večito besni, bedemi se ruše,
Krv prska i šiklja, da se u njoj tone
Čak do gole guše.
Petnaest godina krvlju zemlju plavi,
Naraštaje gazi i sve bešnje žuri;
Petnaest godina punim trkom juri,
I narode mlavi!
I puštaš je zatim pre svršena hoda,
Da ne čeka čas kad nagrada je stiže;
Gaziš vaseljenu i kô prah se diže
Rulja ljudskog roda.
Kolena bez snage. Iscrpena pala,
Za milost te moli, dok je rana truje.
O, kako bi rado zaduvana stala!
Korsikanac, dželat neće da je čuje.
Ti joj stežeš sapi međ' butine grube,
Da balave usne s urlikom bi stale,
U mahnitom besu ti joj kršiš zube,
I kočiš joj žvale.
Diže se, no pade jednog ratnog dana.
Ne grizući uzde, bez pogleda vedra,
Mre na jednoj 'rpi karteča skrhana,
Al' u padu svome slomila ti bedra.
IV
Iz propasti mračne ponova se dižeš,
Kô orao moćni punim letiš letom,
Zamislima holim u nebesa stižeš:
Hoćeš vlast nad svetom.
Napoleon nije više lopov krune,
Uzurpator koji bez milosti steže
Za gušu Slobodu usred moći pune,
Šiba i priteže,
Nije tužni sužanj Alijance Svete,
Koji mre na jednoj napuštenoj steni,
Dok snovi Francuske, što ih narod plete,
Bičem su tuđinca kô roblje gonjeni.
Ne, ne, Napoleon nije blatav više.
O, hvala laskavcu što ga nebu diže,
Pesnicima hvala što mu himne sviše:
I Cezar se tako međ' bogove diže.
Po zidovima mu slike blešte,
I njegovo ime raskršćima zvoni
Kô u punoj borbi kad doboši trešte,
Da se vojska goni.
Iz logora onih, gde gomila gmiže,
Pariz juri, negda ponosni i holi,
Kô poklonik stari pred kip njegov stiže,
Metaniše, moli!
S palmama što venu, gle gomila ide
I kip njegov plave venci sve to novi,
Bronzu koju majke ne mogu da vide,
Kip što raste i vrh suza njinih plovi.
U radničkoj bluzi masu pjanu, golu,
Uz zvuke pištaljke, uz tutnjavu zvona,
Vidim, gde suludo igra karmanjolu
Pored velikoga Napoleona!
V
Idite mudraci, i dobri vladari,
Čovečnost i blagost s čijih lica gleda,
Pašćete, neznani čoveštva čuvari
Besmrtnosti niste čeda!
Uzalud skidate okove sa puka,
Zalud dobri ljudi, jer vas kada nema,
Narod tog se časa, bez znoja, bez muka,
Svome grobu sprema.
I tek u svom padu vaša zvezda slave
Prospe zadnji blesak, i vrh vode crne
Narodnoga mora odsjaj moći zdrave
Baci, i utrne.
Idite, jer za vas kip još nisu slili,
O imenu vašem narod spomen nema.
On se onog seća što đuletom, ili
Sabljom grob mu sprema.
Voli ruku koja tisuće mu kosi,
Poljima mu tuđim trule kosti niže,
Onog što ga goni da kamenje nosi,
Piramide diže.
Idite! Narod je pjana cura što se
Kiselicom poji i dršće do srži
Kad joj čvrstom rukom švaler čupa kose
I okom je prži.
Na slamari truloj, u straćari tesnoj,
Onog voli, oči za onim joj gore,
Što u raspusnosti put joj šiba besnoj
Od mraka do zore.
(S francuskog preveo M. B.)
