Овце чува Јоване чобане,
Ш њим парује чобаница Мара,
Паровали девет годин’ дана.
Кад десета настала година,
Свадише се код воде бунара. 5
Угиње се прелијепа Мара,
Те захвата воде из бунара,
И зал'јева Јована чобана.
„Кани ме се, чобаница Маро,
„Мене ј' моја оженила нана.“ 10
„Ако ј' тебе твоја оженила,
„И мене је моја заручила."
Први данак док неђеља дође,
Кад ето ти Мариних сватова.
„Ви не 'ајте путем широкијем, 15
„Већ ви ајте путем пријекијем —
„Испред двора Јована, чобана,
„Да му видим пребијеле дворе.“
Кад ли Јово стоји на сред пута:
,На ти, Маро, јабуку од злата, 20
„Ни за моје ни за твоје здравље,
„Већ за наше често састајање.“
Доклен даде, мртав земљи паде.
Ал' с' умало и она одмакла;
Доклен стала, мртва земљи пала. 25
Л'јепо су их мајке ожалиле,
Кроз земљу им руке саставиле.
Из Јована вита јела расте,
А из Маре винова лозица,
Па се лоза уз јелу савила. 30
