Обичан човек (шала у три чина)/8
VIII
ЗОРКА, ДУШАН
ЗОРКА: Зар си сасвим сам био?
ДУШАН: Никад ја нисам сам, кад је са мном мој Азор.
ЗОРКА: Што не отвориш писмо? Зар можеш трпети да га не отвориш? Ја то не бих могла, не бих никако могла.
ДУШАН (Мећући неотворено писмо у џеп): Знам шта је. Је ли већ дошао ко од гостију?
ЗОРКА: Није нико, а чика Вићентије је отишао у варош.
ДУШАН: Тако. Па ти си била сама од јутрос?
ЗОРКА: Нисам, читала сам Дамњановићеве песме. Кад их читам ја никад нисам сама, мени онда други чак и смета.
ДУШАН: Та колико ћеш их пута већ читати?
ЗОРКА: По сто пута, непрестано, увек! Ах, то су тако лепе песме; ја их већ половину знам на памет. Обећао си ми да доведеш који пут Дамњановића. Познајем толико твојих другова, а њега не познајем. Је ли то мали човек, је ли као ти? Њега, је ли, сви поштују и цене?
ДУШАН: Како ја видим, ти си готово у тог Дамњановића заљубљена, и ако га никад ниси видела.
ЗОРКА (Загрли га): Ја не знам; не могу да тврдим, али одиста — и ма да то изгледа неприродно и смешно чак, ипак... Је ли, ти се не би љутио кад бих ти ја то признала?
ДУШАН: Ето ти сад, што да се љутим? Кад би та љубав била озбиљна, ја бих се премишљао шта да ти саветујем.
ЗОРКА: Уверавам те да је озбиљна. Ја се сама себи чудим шта ми је. Покушала сам да се уверим није ли шала; питала сам се толико пута: зар је могуће волети кога, а не познавати га?... Али, ако је то љубав: мислити на кога непрестано, успављивати се тим мислима, сањати његов замишљен лик, будити се са осмехом на уснама, са задовољством које доноси тако пријатан сан; загревати се, заносити се, одушевљавати се, узбуђивати се оним речима које су потекле из његове душе; ако је све то љубав...
ДУШАН: Онда си ти заљубљена! А како би другаче и могло бити кад ето си и ти постала поета. Та ти, од како читаш те песме, не умеш већ више ни да говориш обичним језиком.
ЗОРКА: А ти се љутиш, је ли, што ти овако отворено казујем своје осећаје? Ја мислим да према теби морам бити искрена?
ДУШАН: Разуме се. Само, ја мислим да све то није још тако озбиљно.
ЗОРКА: Мислила сам и ја погдекад; покушавала сам да се сама себи насмејем, да се одбраним... па, што сам се јаче бранила све ме је јаче освајало.
ДУШАН: Охо! Па то значи да би о томе ових дана могли и мало озбиљније да разговарамо. Иди сад у кућу па ми пошљи једну кафу и новине.
ЗОРКА: Сама ћу донети. Зашто ових дана, ја бих волела сад одмах да разговарамо о томе. Ја не могу да сачекам то твоје „ових дана”. Хоћеш, је ли да хоћеш одмах, само да ти донесем новине?
ДУШАН: Добро, добро, донеси!
ЗОРКА (Одлази).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|