Običan čovek (šala u tri čina)/8
VIII
ZORKA, DUŠAN
ZORKA: Zar si sasvim sam bio?
DUŠAN: Nikad ja nisam sam, kad je sa mnom moj Azor.
ZORKA: Što ne otvoriš pismo? Zar možeš trpeti da ga ne otvoriš? Ja to ne bih mogla, ne bih nikako mogla.
DUŠAN (Mećući neotvoreno pismo u džep): Znam šta je. Je li već došao ko od gostiju?
ZORKA: Nije niko, a čika Vićentije je otišao u varoš.
DUŠAN: Tako. Pa ti si bila sama od jutros?
ZORKA: Nisam, čitala sam Damnjanovićeve pesme. Kad ih čitam ja nikad nisam sama, meni onda drugi čak i smeta.
DUŠAN: Ta koliko ćeš ih puta već čitati?
ZORKA: Po sto puta, neprestano, uvek! Ah, to su tako lepe pesme; ja ih već polovinu znam na pamet. Obećao si mi da dovedeš koji put Damnjanovića. Poznajem toliko tvojih drugova, a njega ne poznajem. Je li to mali čovek, je li kao ti? Njega, je li, svi poštuju i cene?
DUŠAN: Kako ja vidim, ti si gotovo u tog Damnjanovića zaljubljena, i ako ga nikad nisi videla.
ZORKA (Zagrli ga): Ja ne znam; ne mogu da tvrdim, ali odista — i ma da to izgleda neprirodno i smešno čak, ipak... Je li, ti se ne bi ljutio kad bih ti ja to priznala?
DUŠAN: Eto ti sad, što da se ljutim? Kad bi ta ljubav bila ozbiljna, ja bih se premišljao šta da ti savetujem.
ZORKA: Uveravam te da je ozbiljna. Ja se sama sebi čudim šta mi je. Pokušala sam da se uverim nije li šala; pitala sam se toliko puta: zar je moguće voleti koga, a ne poznavati ga?... Ali, ako je to ljubav: misliti na koga neprestano, uspavljivati se tim mislima, sanjati njegov zamišljen lik, buditi se sa osmehom na usnama, sa zadovoljstvom koje donosi tako prijatan san; zagrevati se, zanositi se, oduševljavati se, uzbuđivati se onim rečima koje su potekle iz njegove duše; ako je sve to ljubav...
DUŠAN: Onda si ti zaljubljena! A kako bi drugače i moglo biti kad eto si i ti postala poeta. Ta ti, od kako čitaš te pesme, ne umeš već više ni da govoriš običnim jezikom.
ZORKA: A ti se ljutiš, je li, što ti ovako otvoreno kazujem svoje osećaje? Ja mislim da prema tebi moram biti iskrena?
DUŠAN: Razume se. Samo, ja mislim da sve to nije još tako ozbiljno.
ZORKA: Mislila sam i ja pogdekad; pokušavala sam da se sama sebi nasmejem, da se odbranim... pa, što sam se jače branila sve me je jače osvajalo.
DUŠAN: Oho! Pa to znači da bi o tome ovih dana mogli i malo ozbiljnije da razgovaramo. Idi sad u kuću pa mi pošlji jednu kafu i novine.
ZORKA: Sama ću doneti. Zašto ovih dana, ja bih volela sad odmah da razgovaramo o tome. Ja ne mogu da sačekam to tvoje „ovih dana”. Hoćeš, je li da hoćeš odmah, samo da ti donesem novine?
DUŠAN: Dobro, dobro, donesi!
ZORKA (Odlazi).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|