Обичан човек (шала у три чина)/4
IV
АРСА, ВИЋЕНТИЈЕ
АРСА: Али слушај, један услов: да играмо као људи и браћа.
ВИЋЕНТИЈЕ: А како смо досад играли?
АРСА: Прво и прво, не смеш да узвикујеш! Јер ти, брате, кад мрднеш једну фигуру, тако се раздереш, као да отимаш какав град, а то мене престрави. Знаш да сам меког срца.
ВИЋЕНТИЈЕ (Намешта и он фигуре): Ето ти сад; ако си ти меког срца, а ја сам меких костију, па ћутим и трпим.
АРСА (Тргне се): Ама немој, брате Вићентије, утишај се. Каква ми је то забава, кад ми преседне! (Миче).
ВИЋЕНТИЈЕ: Пресешће теби тек, док макнем овог, видиш ли, овог ђиду! (Миче. Арса се задуби над таблом, завлачи прсте у косу и чупа бркове). Е, док ти смислиш, ја бих могао читати новине. Истина, добро се сетих, је ли донео одјутрос момак пошту из вароши?
АРСА: Бога ми, добро кад помену пошту. (Тражи по џеповима). Видиш, ја бих заборавио; имаш одјутрос једно писмо. — А, ево га! (Даје му, па се и даље задуби у таблу).
ВИЋЕНТИЈЕ (Виже за се): Немам баш ни од кога да очекујем писмо. Загледа адресу, па отвара и, пошто прочита потпис, расположи се, устаје од стола, те долази напред). Откуда она да ми пише? Шта би имала да ми пише? (Осврће се, да га не слуша Арса, па онда полугласно чита). „Поштовани господине” (Говори). А могла је баш рећи и „драги господине”. — (чита). „Не знам како да вас известим о ствари, која је за ме тако непријатна. Мој син, тек што је свршио Велику Школу, није имао преча посла, него да напише једну несташну политичку песму...” (Говори) Хм! Није него још нешто. (Чита),...и стога је осуђен на шест месеци затвора”. — (Говори) Бестрага му глава! Требало га је осудити на шест година, (Чита) ,,Ви ћете појмити, колика је то опет сметња да се остваре ваше намере, с којима сам се ја већ сагласила. Једини би излаз био ипак Ваша помоћ. Ви добро стојите код меродавних. Ваша реч учинила би много, а и ја сам већ предузела извесне кораке. Да ли ћете бити тако добри, да дођете к мени што пре, те да вам усмено још боље ствар објасним. Ваша поштоватељка Софија Дамњановићка”. (Говори). Ето ти сад! Све којешта; све наопако! И какав је то безбожник, будите бог с нама, који пише политичке песме! Песма је зато, да се у њој пева, на пример: „Дођи ми, дођи, драгана”... и тако нешто, а не политика. То нисам још никад чуо, да се политика пева!
АРСА: Вићентије, ја повукох.
ВИЋЕНТИЈЕ: Хвала Богу! Мичи сад и за мене!
АРСА: Како? Зар нећеш ти?
ВИЋЕНТИЈЕ: Не игра ми се.
АРСА (Устаје и прилази му): Зашто, човече; шта ти је?
ВИЋЕНТИЈЕ: Тако, не игра ми се, пресело ми је. Засело ми нешто у грлу, као да сам прогутао лауфера или топ.
АРСА: Ама, реци шта је?
ВИЋЕНТИЈЕ: Кад буде време, казаћу ти. Него — можеш ли наредита да се упрегну твоја кола? Морам одмах ићи у варош. Нећу се дуго забавита, вратићу се до ручка, али — морам ићи, дабогме да морам. Слушај, ако ми не даш кола, ја ћу ићи пешке.
АРСА: Али, молим те, како ти не бих дао кола! Кад сам ти их одрекао? (Отрчи левој кулиси и виче) Машо, Машо! Нема га! Завуче се неваљалац у коњушницу, па спава по цели дан, напије се, а кад га питаш од чега, он вели јео много грожђа, Никола, ој Никола, зовни ми Машу; или не, слушај реци му нека одмах упрегне фијакер. Одмах, разумеш ли? (Прилази Вићентију). Па добро, шта је то? Хоћеш ли ми рећи?
ВИЋЕНТИЈЕ (За се): И откуд баш њен син да се нађе да пише политичке песме? Као да то није могао писати ма ко други, когод на пример који и нема мајку.
АРСА (Радознало): Имамо времена, док Маша упрегне; ако би хтео, могао би ми и рећи шта је у ствари. Шта знаш, можда бих ти могао и ја помоћи?
ВИЋЕНТИЈЕ (Пошто размишљна мало): Имаш право, ти си ми најбољи пријатељ. Од тебе није требало ни до сада да кријем, и ако ми ти ту немаш шта да помажеш.
АРСА: Шта знаш?
ВИЋЕНТИЈЕ: Знам. Него ево баш да ти кажем, шта је у ствари. Ти, брате, видиш како се ово из године у годину стари, па онда болести — ево овај мој реуматизам... Право да ти кажем, запустићу се, сасвим ћу се запустити. Хвала ти, ти си ме позвао, ето, у госте, да проведем овде у винограду месец два. Али није то само чист ваздух; мени треба и нега. На пример, ја се морам сваки дан трљати.
АРСА: Молим те, ако је то, па да те трљамо.
ВИЋЕНТИЈЕ: Ама није, човече, него хоћу уопште да ти кажем да мени треба неге. А ко ће да ме негује, реци сам? Тако некако испустио сам да се женим док сам био млађи, а сад...
АРСА: Сад је већ доцкан.
ВИЋЕНТИЈЕ: Шта доцкан? Зашто доцкан, као бајаги?
АРСА: Вићентије, брате, па ја као мислим...
ВИЋЕНТИЈЕ: Мисли ти како хоћеш, ја ћу да се женим. Ето, то је то што имам да ти кажем. И зашто да се не женим, као бајаги; зар сам ја баш толико стар? Нећу да се женим онако лудо, тек да имам жену, него паметно, старију жену, на пример удовицу, или онако домаћицу жену, управо рећи друга. Шта имаш ти противу тога?
АРСА: Молим те, ништа.
ВИЋЕНТИЈЕ: Па ето видиш, и нашао сам жену такву какву сам желео и, право да ти кажем — што да кријем, готово сам свршио.
АРСА: Свршио?
ВИЋЕНТИЈЕ: То јест, нисам потпуно свршио, али у ствари то је свршено. Питао сам лепо жену, и она ми је лепо одговорила.
АРСА: Како ти одговорила?
ВИЋЕНТИЈЕ: Како! Тако лепо. Каже: имам сина који свршава Велику Школу; догод ми је он у кући, не могу то чинити, а кад сврши школу и добије државну службу, тада већ може бити што.
АРСА: Па је ли свршио школу?
ВИЋЕНТИЈЕ: Свршио је, али наопако! То ми и пише жена одјутрос.
АРСА: Шта?
ВИЋЕНТИЈЕ: Тек што је свршио школу, а он написао некакву политичку песму, па власт, дабогме, осудила га на шест месеци затвора. Којешта, песма му треба! А слушај, и она твоја...
АРСА: Која?
ВИЋЕНТИЈЕ: Она, Зорка. По цели дан само песме чита. Ето, одјутрос у мало ме овако болесног не попе на љуљашку, па још жмурећки, да ми чита неке песме! Избиј ти то њој из шака и из главе. Песме су најпоганија ствар на свету. Нити сам ја још видео паметна човека, онако човека од реда, чиновника на пример, да пише песме, него све нека дечурлија.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|