Običan čovek (šala u tri čina)/4
IV
ARSA, VIĆENTIJE
ARSA: Ali slušaj, jedan uslov: da igramo kao ljudi i braća.
VIĆENTIJE: A kako smo dosad igrali?
ARSA: Prvo i prvo, ne smeš da uzvikuješ! Jer ti, brate, kad mrdneš jednu figuru, tako se razdereš, kao da otimaš kakav grad, a to mene prestravi. Znaš da sam mekog srca.
VIĆENTIJE (Namešta i on figure): Eto ti sad; ako si ti mekog srca, a ja sam mekih kostiju, pa ćutim i trpim.
ARSA (Trgne se): Ama nemoj, brate Vićentije, utišaj se. Kakva mi je to zabava, kad mi presedne! (Miče).
VIĆENTIJE: Presešće tebi tek, dok maknem ovog, vidiš li, ovog đidu! (Miče. Arsa se zadubi nad tablom, zavlači prste u kosu i čupa brkove). E, dok ti smisliš, ja bih mogao čitati novine. Istina, dobro se setih, je li doneo odjutros momak poštu iz varoši?
ARSA: Boga mi, dobro kad pomenu poštu. (Traži po džepovima). Vidiš, ja bih zaboravio; imaš odjutros jedno pismo. — A, evo ga! (Daje mu, pa se i dalje zadubi u tablu).
VIĆENTIJE (Viže za se): Nemam baš ni od koga da očekujem pismo. Zagleda adresu, pa otvara i, pošto pročita potpis, raspoloži se, ustaje od stola, te dolazi napred). Otkuda ona da mi piše? Šta bi imala da mi piše? (Osvrće se, da ga ne sluša Arsa, pa onda poluglasno čita). „Poštovani gospodine” (Govori). A mogla je baš reći i „dragi gospodine”. — (čita). „Ne znam kako da vas izvestim o stvari, koja je za me tako neprijatna. Moj sin, tek što je svršio Veliku Školu, nije imao preča posla, nego da napiše jednu nestašnu političku pesmu...” (Govori) Hm! Nije nego još nešto. (Čita),...i stoga je osuđen na šest meseci zatvora”. — (Govori) Bestraga mu glava! Trebalo ga je osuditi na šest godina, (Čita) ,,Vi ćete pojmiti, kolika je to opet smetnja da se ostvare vaše namere, s kojima sam se ja već saglasila. Jedini bi izlaz bio ipak Vaša pomoć. Vi dobro stojite kod merodavnih. Vaša reč učinila bi mnogo, a i ja sam već preduzela izvesne korake. Da li ćete biti tako dobri, da dođete k meni što pre, te da vam usmeno još bolje stvar objasnim. Vaša poštovateljka Sofija Damnjanovićka”. (Govori). Eto ti sad! Sve koješta; sve naopako! I kakav je to bezbožnik, budite bog s nama, koji piše političke pesme! Pesma je zato, da se u njoj peva, na primer: „Dođi mi, dođi, dragana”... i tako nešto, a ne politika. To nisam još nikad čuo, da se politika peva!
ARSA: Vićentije, ja povukoh.
VIĆENTIJE: Hvala Bogu! Miči sad i za mene!
ARSA: Kako? Zar nećeš ti?
VIĆENTIJE: Ne igra mi se.
ARSA (Ustaje i prilazi mu): Zašto, čoveče; šta ti je?
VIĆENTIJE: Tako, ne igra mi se, preselo mi je. Zaselo mi nešto u grlu, kao da sam progutao laufera ili top.
ARSA: Ama, reci šta je?
VIĆENTIJE: Kad bude vreme, kazaću ti. Nego — možeš li naredita da se upregnu tvoja kola? Moram odmah ići u varoš. Neću se dugo zabavita, vratiću se do ručka, ali — moram ići, dabogme da moram. Slušaj, ako mi ne daš kola, ja ću ići peške.
ARSA: Ali, molim te, kako ti ne bih dao kola! Kad sam ti ih odrekao? (Otrči levoj kulisi i viče) Mašo, Mašo! Nema ga! Zavuče se nevaljalac u konjušnicu, pa spava po celi dan, napije se, a kad ga pitaš od čega, on veli jeo mnogo grožđa, Nikola, oj Nikola, zovni mi Mašu; ili ne, slušaj reci mu neka odmah upregne fijaker. Odmah, razumeš li? (Prilazi Vićentiju). Pa dobro, šta je to? Hoćeš li mi reći?
VIĆENTIJE (Za se): I otkud baš njen sin da se nađe da piše političke pesme? Kao da to nije mogao pisati ma ko drugi, kogod na primer koji i nema majku.
ARSA (Radoznalo): Imamo vremena, dok Maša upregne; ako bi hteo, mogao bi mi i reći šta je u stvari. Šta znaš, možda bih ti mogao i ja pomoći?
VIĆENTIJE (Pošto razmišljna malo): Imaš pravo, ti si mi najbolji prijatelj. Od tebe nije trebalo ni do sada da krijem, i ako mi ti tu nemaš šta da pomažeš.
ARSA: Šta znaš?
VIĆENTIJE: Znam. Nego evo baš da ti kažem, šta je u stvari. Ti, brate, vidiš kako se ovo iz godine u godinu stari, pa onda bolesti — evo ovaj moj reumatizam... Pravo da ti kažem, zapustiću se, sasvim ću se zapustiti. Hvala ti, ti si me pozvao, eto, u goste, da provedem ovde u vinogradu mesec dva. Ali nije to samo čist vazduh; meni treba i nega. Na primer, ja se moram svaki dan trljati.
ARSA: Molim te, ako je to, pa da te trljamo.
VIĆENTIJE: Ama nije, čoveče, nego hoću uopšte da ti kažem da meni treba nege. A ko će da me neguje, reci sam? Tako nekako ispustio sam da se ženim dok sam bio mlađi, a sad...
ARSA: Sad je već dockan.
VIĆENTIJE: Šta dockan? Zašto dockan, kao bajagi?
ARSA: Vićentije, brate, pa ja kao mislim...
VIĆENTIJE: Misli ti kako hoćeš, ja ću da se ženim. Eto, to je to što imam da ti kažem. I zašto da se ne ženim, kao bajagi; zar sam ja baš toliko star? Neću da se ženim onako ludo, tek da imam ženu, nego pametno, stariju ženu, na primer udovicu, ili onako domaćicu ženu, upravo reći druga. Šta imaš ti protivu toga?
ARSA: Molim te, ništa.
VIĆENTIJE: Pa eto vidiš, i našao sam ženu takvu kakvu sam želeo i, pravo da ti kažem — što da krijem, gotovo sam svršio.
ARSA: Svršio?
VIĆENTIJE: To jest, nisam potpuno svršio, ali u stvari to je svršeno. Pitao sam lepo ženu, i ona mi je lepo odgovorila.
ARSA: Kako ti odgovorila?
VIĆENTIJE: Kako! Tako lepo. Kaže: imam sina koji svršava Veliku Školu; dogod mi je on u kući, ne mogu to činiti, a kad svrši školu i dobije državnu službu, tada već može biti što.
ARSA: Pa je li svršio školu?
VIĆENTIJE: Svršio je, ali naopako! To mi i piše žena odjutros.
ARSA: Šta?
VIĆENTIJE: Tek što je svršio školu, a on napisao nekakvu političku pesmu, pa vlast, dabogme, osudila ga na šest meseci zatvora. Koješta, pesma mu treba! A slušaj, i ona tvoja...
ARSA: Koja?
VIĆENTIJE: Ona, Zorka. Po celi dan samo pesme čita. Eto, odjutros u malo me ovako bolesnog ne pope na ljuljašku, pa još žmurećki, da mi čita neke pesme! Izbij ti to njoj iz šaka i iz glave. Pesme su najpoganija stvar na svetu. Niti sam ja još video pametna čoveka, onako čoveka od reda, činovnika na primer, da piše pesme, nego sve neka dečurlija.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|