Обичан човек (шала у три чина)/33
III
МИЦИЋ, ПРЕЂАШЊИ
МИЦИЋ (Излази из куће): Е, баш добро те вас видох једанпут на само, Ама шта је ово, Бога ви? Шта ви учинисте од мене? Ово се овако више не може.
ДАМЊАНОВИЋ: Мислите зар да је мени лако?
МИЦИЋ: Шта се мене тиче како је теби? Али ја, фамилијаран човек, трговац човек, фирма човек — и тако рећи угледан, па дошао овде да изигравам комендију! Зашто?
ДУШАН: За начело!
МИЦИЋ: Ама, зашто ја за начело да лажем да ми је ово син, кад ја његову мајку нисам никад ни видео. То ја не могу, јесте ли чули! Ја ћу лепо све да кажем: таква и таква ствар; ја овом човеку нити сам био отац, нити сам сад отац, нити ћу бити отац, па ћу онда мој сандук па на пут, а ви тражите другог оца, ако вам треба.
ДУШАН: Али, молим вас, ствар ће се још данас свакојако свршити. Кад сте толико трпели, стрпите се још само данас. Ми ћемо примити на себе сву кривицу, што сте тако поступили. Вечерас ћете моћи, ако хоћете, и да отпутујете, а бар ће ствар бити лепо објашњена пре него што одете, а и мој и Влајков друг биће спасен. Што је, међутим, главно, ви ћете остати све до краја начелни као тврди камен.
МИЦИЋ: Је л’ ће да се објасни?
ДАМЊАНОВИЋ: Разуме се.
МИЦИЋ: Не волим, знаш, да изгледам пред овим људима као којекакав, а ако је још за данас, да се и трпи.
ДАМЊАНОВИЋ: Молим вас, а верујте и мени те криво што се то тако десило.
МИЦИЋ: Ако је још за данас, ако... ако; нека, имам ја деце, знам ја шта је то. Само да се објасни ствар тако, да се види како ја нисам хтео од своје воље да се правим комендија.
ДАМЊАНОВИЋ: Боже сачувај! И ја нисам рад, да на вас падне ма и један трун, а верујте да ћу вам увек бити благодаран.
ДУШАН (Узме под руку Мицића, па га поведе): Ви ћете се, газда Мицићу, донекле и прославити, што сте ову жртву учинили. Молим вас, ако вас само не мрзи, можемо мало прошетати овуда, па ћу вам ја то објаснити. Знам, да се нећете љутити, но ћете још бити задовољни, што сте нам помогли. (Поведе га).
МИЦИЋ (Смешећи се): Оно може; зашто да не може? Код нас у Србији, ко овако наопако ради, обично се прослави.
ДУШАН (При одласку, окреће се Дамњановићу): Ја ћу, Жарко, затим коњем у варош; за један час сам овде па: или — или. (Оду).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|