Običan čovek (šala u tri čina)/33
III
MICIĆ, PREĐAŠNjI
MICIĆ (Izlazi iz kuće): E, baš dobro te vas vidoh jedanput na samo, Ama šta je ovo, Boga vi? Šta vi učiniste od mene? Ovo se ovako više ne može.
DAMNjANOVIĆ: Mislite zar da je meni lako?
MICIĆ: Šta se mene tiče kako je tebi? Ali ja, familijaran čovek, trgovac čovek, firma čovek — i tako reći ugledan, pa došao ovde da izigravam komendiju! Zašto?
DUŠAN: Za načelo!
MICIĆ: Ama, zašto ja za načelo da lažem da mi je ovo sin, kad ja njegovu majku nisam nikad ni video. To ja ne mogu, jeste li čuli! Ja ću lepo sve da kažem: takva i takva stvar; ja ovom čoveku niti sam bio otac, niti sam sad otac, niti ću biti otac, pa ću onda moj sanduk pa na put, a vi tražite drugog oca, ako vam treba.
DUŠAN: Ali, molim vas, stvar će se još danas svakojako svršiti. Kad ste toliko trpeli, strpite se još samo danas. Mi ćemo primiti na sebe svu krivicu, što ste tako postupili. Večeras ćete moći, ako hoćete, i da otputujete, a bar će stvar biti lepo objašnjena pre nego što odete, a i moj i Vlajkov drug biće spasen. Što je, međutim, glavno, vi ćete ostati sve do kraja načelni kao tvrdi kamen.
MICIĆ: Je l’ će da se objasni?
DAMNjANOVIĆ: Razume se.
MICIĆ: Ne volim, znaš, da izgledam pred ovim ljudima kao kojekakav, a ako je još za danas, da se i trpi.
DAMNjANOVIĆ: Molim vas, a verujte i meni te krivo što se to tako desilo.
MICIĆ: Ako je još za danas, ako... ako; neka, imam ja dece, znam ja šta je to. Samo da se objasni stvar tako, da se vidi kako ja nisam hteo od svoje volje da se pravim komendija.
DAMNjANOVIĆ: Bože sačuvaj! I ja nisam rad, da na vas padne ma i jedan trun, a verujte da ću vam uvek biti blagodaran.
DUŠAN (Uzme pod ruku Micića, pa ga povede): Vi ćete se, gazda Miciću, donekle i proslaviti, što ste ovu žrtvu učinili. Molim vas, ako vas samo ne mrzi, možemo malo prošetati ovuda, pa ću vam ja to objasniti. Znam, da se nećete ljutiti, no ćete još biti zadovoljni, što ste nam pomogli. (Povede ga).
MICIĆ (Smešeći se): Ono može; zašto da ne može? Kod nas u Srbiji, ko ovako naopako radi, obično se proslavi.
DUŠAN (Pri odlasku, okreće se Damnjanoviću): Ja ću, Žarko, zatim konjem u varoš; za jedan čas sam ovde pa: ili — ili. (Odu).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|