Обичан човек (шала у три чина)/1
ЧИН ПРВИ
Зеленило и јака светлост. У дубини сеница, под којом су пољски сто и столице. Између сенице и једног високог грма љуљашка, а напред, с десне стране, пољска клупа.
I
ЗОРКА, сама
ЗОРКА (Седи на љуљашци, љуљашка се држећи књигу лепо повезану. Обучена је лако, а на глави јој пољски сламни шешир, окићен свежим цвећем. Чита).
Што л’ у зору цвеће слађе мири гором,
И ‘тичица кличе к’о најлепша нада;
И молитва моја топлија је зором: —
Да ли што се и ти тада будиш млада?
(Спусти књижицу на крило).
Сад ми је лепша ова песма, овде на љуљашци, у овом зеленилу. То нисам знала, а одсад ћу само на љуљашци читати његове стихове: да не додирујем земљу, летећи кроз ваздух, дишући брже и осећајући природу још свежијом. На љуљашци! О, Боже, како то нисам знала! Него, није то само на љуљашци; мени се његови стихови и иначе допадају. О, лепи су они, ма где се читали! (Силази с љуљашке). Ох, што бих волела, кад бих имала коме да поверим своју тајну! Тако бих волела! Могла бих Душану? Зашто не, брат ми је! Али знам да би ми се смејао. Ко је то још чуо и видео: волети неког, а не познавати га! Сваки би ми се смејао, а истина је жива, ја волим тог Дамњановића. Не само његове песме, него и њега волим. Не варам се ја. И сама сам увек мислила да се варам, али не варам се. Никад га нисам видела, и знам само то да је млад и да је написао ове песме. Боже, да кажем ком, одиста би ми се смејао. Али зато ми се та љубав још више допада; допада ми се што није обична; не волим нешто обично. (Отвара опет књигу и чита).
Као вихор. као дах
Хитро, топло као зрак....
Не, не! То ипак треба на љуљашци читати. (Пође ка љуљашци, али у том долази Вићентије, те Зорка застане.)
|