Обичан човек (шала у три чина)/предговор

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ПРЕДГОВОР
◄   Насловна ПРЕДГОВОР I   ►

ПРЕДГОВОР

     Место предговора учинићу ове две интимне исповести.
     Године 1899 расписала је управа Народног Позоришта у Београду драмски конкурс. За тај конкурс спремио сам ја драму Тако је морало бити. Оправдано или неоправдано, ја тада нисам веровао у добро расположење према мени господе која су била у жириу, те сам све чинио што би могло прикрити да сам ја писац комада Тако је морало бити. Измеђ осталога, дође ми на ум да би добро било када би написао и једну шаљиву игру и поднео је на конкурс. Господа из жириа, нагађајући који је чији комад, извесно би се зауставила пред овом шаљивом игром и њу приписали мени, те би тако била потпуно отклоњена сумња да сам ја писац и драме Тако је морало бити. Тако Обичан човек постаје у једноме тренутку тактичке потребе као оно у борби одређена јединица, којој је задаћа да на себе привуче велике непријатељске снаге те ослободи овим главни борбени фронт.
     Друга би исповест била та, да Обичан човек води своје порекло од једнога интимнога догађаја. Са истих разлога и под истим околностима, под којима и јунак ове шаљиве игре, и ја сам био у прилици да се, у једноме београдскоме виинограду, прикажем под туђим именом, само што је ситуација трајала свега двадесет минута, колико је трајала посета лица пред којим се нисам смео казати својим именом. Из тога сам случаја доцније развио ову шаљиву игру.
     Шала Обичан човек нема претенсија да расправља тезу о двојству (човек и песник) које се сукобљава у једној особи. Та се теза, у колико се она ипак запажа, наметнула силом прилика изазваних интригом, на којој је заснована ова шала. Пишући овај комад, моје претенсије нису биле веће до да нашем изворноме репертоару дам једну ведру, шаљиву игру. Тако је Обичан човек и примљен те, радо гледан и лако изводљив, он убрзо са позорнице залази и кроз сва наша дилетантска друштва и постаје највише играни комад за последњих тридесет година.
     Обичног човека написао сам 1899 године (игран први пут на београдској позорници 1900 године), али то не значи да од Народног Посланика, Сумњивог Лица и Протекције (1888 г.) пуних десет година нисам ништа писао. Године 1896 написао сам Прву парницу, шала у три чина, која је 1897 године четири пута приказивана на београдској позорници, но који комад по мишљењу, и моме и тадање критике, није успео. Тај би комад, по хронолошком реду, имао ући у овај зборник пре Обичног човека али је он приликом пропасти позоришне архиве,
1915 године, пропао негде и није више нађен. Можда је то и добро, а можда и није јер, колико га се сећам, основа на којој је замишљен и развијен, била је доста добра те не би био узалудан труд око његове прераде.
     Ово је пето издање Обичиог човека Он је први пут објављен у Одавићевој Новој Искри (1900 г.) одакле је исте године и прештампан у засебну књигу. Штампан је затим као 33 свеске новосадског Зборника позоришних дела (1902. год.) трећи пут као 96 књига Српске Књижевне Задруге (905 год.) а четврти пут као посебно, моје издање.
     У овом издању има неких врло малених и непрнметних поправака и допуна.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 82 године.