НОЋ У ПУСТИЊИ
„Тада Ирод... разгневи се врло
и посла те побише сву децу по
Витлејему и по свој околини
његовој од две године и ниже...“
Мат. II., 16.
У глувој ноћи безљудних пустара
Бежећ пред мачем крвника Ирода
Девица — мати с чедом се одмара
После толика пута, мучна хода.
Ноћну тишину не ремети ништа,
Ко мртва авет пустиња се чини —
Само њен уздах са тиха ноћишта,
Далеко од свог дома, у туђини.
Немо сијају звезде божја ока
И немо над њом палма стражу чува —
Но што се буни тишина дубока
И откуд вриска далека и глува?
Фирмамент сијну ко да пламти злато,
Пустиња свану од светлости неке —
И, гле, под небом лети дечје јато
Из отаџбине, из земље далеке:
Као анђели све дечица сама,
На њима крила и сјај око глава —
Лете и машу на њих ручицама:
Ком око врата трачица крвава
Ком рана мала ко румена ружа
На белим грудма. Исус — дете шири
Своје ручице, за јатом их пружа
И мисли да су то рајски лептири —
А привиђење дубље к небу оде...
И докле мати на груди стискава
Чедо — звездама мала јата броде
Анђелске душе невиних жртава.
