Лошетало је пет ђевојака,
Шипер-пеана,
Шиком-бојана,
И ђузелана,
Мимопросава, 5
Пета ђевојка
Випирузана; [1]
Сусрио их је Куши-ђидија:
„Ђе сте шетале, пет ђевојака?" —
„Ми смо шетале у горње поље, 10
„Руже смо брале, вијенце виле,
„Јер нам је брзо љето Ђурђев дан,
„В'јенци се носе, ружа мирише."
Питао их је Куши-ђидија:
„А да ђе вам је шеста ђевојка?" 15
Одговарају пет ђевојака:
„Дали смо Јану у горње поље,
„У горње поље, у Милисаве;
„Не ум'је Јане кући разлога,
„Кући разлога, селу закона, 20
„Нег' узаврела казан ликсије,
„Па зове свекра, да га измије:
„„Да вран' кикило, холи се мити?
„„Холи се мити? холи чешљати?""
„Ма јој говори своја свекрва: 25
„„Наша невјесто, зла ти вечера!
„„Тога закона нема овђенак.""
„Кад је разумје млада невјеста,
„Довати ости, сломи јој кости;
„Довати главњу, сломи јој главу; 30
„Довати виле, преби јој жиле;
„Једва утече модра под одар."
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 534-535.
