Несрећна женитба Лазара Вуковића
Вук Деспоте чинио весеље,
Он ти жени свог Лазара сина,
Преко Босне из Новога биела;
Дока Вуче злато изпросио,
Перстен даје, сватбу уговара; 5
Малу сватбу Вуче оставио,
Дока дојде ка граду Омишу,
Да покупи кићене сватове.
И натраг се здраво повратио,
Здраво Вуче ка Омишу сајде; 10
Зове свате знано и незнано,
На пир зове мало и големо,
И одведе кићене сватове.
Кад је био на сриед горе церне,
Пред сватове изходио Вуче, 15
Па разгледа коње и јунаке:
Ал небише бољега коњица
А од вранца стар Деспота Вука,
А бољега небише јунака,
Од сокола Јењића Комнена, 20
Вук Деспота млађана нетјака!
Па бесиеди Јењићу Комнену:
„Моје диете! Јењићу Комнене,
Дедер буди, сине, ђувегиа,
Док од бана измакнем диевојку, 25
На поклон ти сви они дарови,
Што пуница свому зету даде."
Ал' му вели Комнен барјактаре:
„Нећу, ујче, бити ђувегиа;
Твој је Лазар тежка пијаница, 30
Опит ће се заметнут ће кавгу.
Једва га је утолио Вуче,
Одсиеде му добра вранца свога;
Лазар скида све своје оружје,
Лазар скиде, а Комнен обуче , 35
И Вукова вранца узјашио.
Здраво дошли свати до Новога,
Лиепо их је дочекао бане:
Сватовски се коњи изпримаше,
Све јунаке воде у одаје, 40
Добре коње у млаке подруме.
Од Лазара, нитко ни спомена!
Свим сватовим вечера изишла;
Све вечера мало и големо,
А Лазара с диетцом посадише. 45
Врази диетци мироват' недаду,
Све Лазара чорбом поливају,
Све га бију кашикам у главу.
И туде су ноћцу преноћили;
Када њима биео дан свануо, 50
Завикаше чауш до чауша:
„На ноге се! кито и сватови,
Опремајте кићену диевојку."
Изведоше кићену диевојку,
А Комнен се у пунице сврати, 55
Баки даде од злата јабуку,
Њему бака од злата кошуљу,
Трие шуре три биела града; .
Оде Комнен за китом сватовах.
Кад су били на сриед горе церне, 60
Туде су се свати уставили,
Починути и поужинати,
И напит се вина руменога.
Изза пила игру заметнуше:
Скоком скачу, бацају каменом, 65
Бију они хитрена нишана.
Одбаци им Комнен барјактаре,
А одскочи скока јуначкога,
Уби Комнен хитрена нишана.
А гледа га кићена диевојка, 70
На њега се грох'том насмиехала.
Говори јој Комнен Сињевићу:
„Мислиш, цуро, да сам ђувегиа!?
Борме нисам! лиепа диевојко —
Оно ти је млађан ђувегиа, 75
Што се скаче, што но недоскаче,
Штоно нејма ногух до колиенах."
Кад то чула лиепа диевојка,
Очи сверну, сузам оборила.
То Лазару верло мучно било, 80
Он потеже бреше изза паса:
„О Комнене! курвино копиле,
Јер ми церниш образ на мејдану?
Немој рећи, да сам преварио,"
Обедвима живу ватру даје, 85
И Комнена обе погодише
Под герјоце, гдие пуце сапиња.
Комнен паде у траву на главу.
Љуто цвили кићена диевојка:
„Волим бити себи убојица, 90
Нег' његова јадна заручница!"
Пак побиеже кроз гору зелену;
А гони је Деспоте Лазаре,
Виче цуру герлом и хавазом:
„Обазри се, кићена диевојко! 95
Да ти видим лишце и оберве,
Ја те даље ни тиерати нећу."
Превари се лиепа диевојка,
И натраг се њему обазрила.
А кад види деспоте Лазаре, 100
Он припали своју дугу шарку;
Пуче шарка, остала му пуста!
И погоди кићену диевојку,
Погоди је међу очи церне,
Мертва паде по зеленој трави. 105
Кад видише кићени сватови,
На поред им гробље изкопаше
И обоје туде укопаше,
Кроз гробље им руке прометнуше,
У њих мећу жуте лимунове; 110
Покрај главе воду навратише,
Из под ногух цвиетје посадише;
Тко изајде друмом широкием,
А жедан је, нека воду пије,
Тко је млађан нека бере цвиетје, 115
Цвиетје бере, а покој придаје.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
