Ајкуна је саду [1] продавала,
Те Омеру тутум куповала,
Мисли Ајка, узећеје Омо;
Он б' је узо, ал' му не да мајка,
Но му вели јутром и вечером:
„Прођ' с' Омере Ајкуне ђевојке,
„Но тиузми са Загорја злато,
„Од Ајкеје и виша и љепша,
„И боље је књигу научила,
„И царев би ферман проучила
„И пашине двије буpунтије.“
Омер момче мајци одговара:
„Богме нећу моја стара мајко
„Него Ајку али земљу црну.“
Кадто зачу Омерова мајка,
Кријући му испроси ђевојку,
А кријући свате сакупила.
Али сједи дијете Омере,
Сједи Омер кули на пенџере,
Уруци му седефли тамбура,
Ситно куца, танко попијева,
Ау сваку Ајку припијева.
Кад погледа низ поље зелено,
Кад ето ти ките и сватова! .
Али вели дијете Омере:
„Мили Боже, чуда великога !
„Чиј' су свати, чија ли ђевојка?“
Вели њему остарала мајка:
„О Омере, моје миловање!
„Твоји свати и твоја ђевојка.“
Кадто зачу дијете Омере,
Он отури седефли тамбуру,
Па побјеже низбијелу кулу,
За њим стара пристајала мајка:
„Поврати се дијете Омере!
„Ако ли се повратити нећеш,
„Проклета ти материнa рaнa!“
Препаде се дијете Омере.
Па се својој мајци повратио.
Уто доба кићени сватови.
НећеОмер да скинеђевојку.
Опет њега проклињала мајка;
Препаде седијете Омере,
Скида с коња лијепе ђевојке,
Изнесеје на бијелу кулу.
Каду вече акшам ноћца дође,
Двоје младо за једно сведоше.[2]
Не хтијаше дијете Омере,
Ал” га стара проклињаше мајка.
Препаде се ране материне,
Скида с коња лијепе ђевојке,
Те он пође у ђердек ђевојци;
Примаче се лијепој ђевојци,
Подижејој пурли дувак с лица,
И ђевојци ријеч проговара:
„0 Златијо, лијепа ђевојко!
„Од Ајке си и виша и љепша,
„Од ње боље књигу научила,
„Ама н“јеси моме срцу драга,
„Нити ми би од Бога суђено,
„Да тељубим, ни моју Ајкуну.“
Па извади ножа од појаса,
Те сам себеу срцеудрио,
Иумрије, кукала му мајка!
А закука Златка и Ајкуна.
Турска мајко, куку твојој души!
↑Виноград, у којем има осим лоза и друге свакојаке воћке.
↑Турци се овамо обично жене у четвртак, како ће уочи
петка (њиховог свеца) први пут лећи с невјестом. По вечери родитељи и сва родбина сведу младијенце у одају, и сваки им даде свој благосов.
Извор
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 38-40.
