Мајка Мару за немила даје,
За немила Павла господина;
Кад је Павле довео дјевојку,
Говорио господине Павле:
„Душо моја, прелијепа Маро! 5
Ја ли волиш са мном у ложницу,
Ја ли сама у доњу тавницу?”
„Волим Павле, волим господине,
Волим сама у доњу тавницу,
Него с тобом у меку ложницу.” 10
Кад то чуо Павле господине,
Он узима кључе од тавнице,
Води Мару у доњу тавницу;
Тавнила је девет годиница,
И десете четири мјесеца; 15
Књигу пише из тавнице Мара,
Па је шаље својој милој мајци:
„Ој Бога ти, моја мила мајко,
Зар ти нећеш у походе доћи?
Ако ли ми мајко, доћи нећеш, 20
Пошаљи ми до два брата моја,
До два брата, до дви жеље моје!”
Кад је мајка ријечи разумјела,
Синове је на путак спремила,
Једнаке им коње куповала, 25
Све једнаке, једнога биљега;
Једнаке им доламе кројила,
Све једнаке, једнога скрлета;
Једнаке им сабље сакивала,
Све једнаке, једнога челика. 30
Па одошс у походе сеји.
Кад су дошли у Павлове дворе,
Стариј' братац за сестрицу пита
„Ђе је наша драга сестра Мара?"
И говори господине Павле: 35
„Отишла је прелијепа Мара,
На бјелило, бијелећи платно.
Неће Мара до ујутро доћи.”
Кад у јутро данак освануо,
Он узима кључе од тавнице, 40
Па отвара на тавници врата,
Узе Мару за бијелу руку,
Па је води у бијеле дворе.
Кад је вид'ла два брата рођена,
Старијим се братом пољубила, 45
Млађем брату на крилу умрла,
Од жалости, кано од болести.
Ђорђе Рајковић, Српске народне песме из Славоније, приредила Славица Гароња-Радованац, Београд: Удружење Срба из Крајине и Хрватске: Књижевно друштво "Свети Сава", 2003., стр. 243-244.
