Немања/10

Немања
Писац: Јован Суботић
ПРВИ ПРИЗОР

ДРУГО ДЕЈСТВО

ПРВИ ПРИЗОР
Соба у граду Клобуку.
Бан Степан и Ана.
Бан седи за једним столом забринут.

АНА (гледи га):
Ти се опет јако бринеш, бабо!
Или те је туга оборила.
Бог зна, куд ти црне мисли блуде.
О не шиљ’ их од детета твога!
Ослони се на Бога милога,
Савиј руке око кћери своје;
Не осврћи с’, одкуд си дошао,
Не разбирај, куд ти ваља поћи,
Па ћеш бити миран и безбрижан.
Зато Бога на небу имамо,
Да с’ на њега увек ослонимо.
Дете, које на поводцу иде,
Води мајка, и чува га сама;
А које се у ноге поузда,
Пуштају га, па како кад прође.
БАН СТЕПАН:
Ано, мисли с неба ти долећу,
Да ми срдце речи ти укрепе.
АНА:
Па кад су ти моје речи миле,
И у њима налазиш утеху,
По цео ћу дан ти говорити,
И у вече опет говорит’ ти,
Док ми меки гласа таласеви
У сладак те сан не уљуљају.
БАН СТЕПАН (пољуби је у главу):
Кад се сетим, да сам овој глави,
Овој сладкој глави круну дати
Мог’о, а сад ни ружице не мам,
Да јој могу свеж венчић оплести;
Кад помислим, шта јошт' бити може. —
(Погледи у небо, и ударе му сузе.)
АНА:
О не мој ми, бабајко, плакати.
Кад ти видим сузу у очима,
Облаци ми сунашце сакрију,
И душу ми црни мрак увије!
А кад ми се најмање насмешиш,
У души ми бела зора свиће,
И јарко ми рађа се сунашце.
Насмеј ми се, мили родитељу,
Само малко, тако, мало већма!
Тако! Волим у лице т’ гледати,
Кад се смешиш, нег у јарко сунце,
Кад се јутром иза горе рађа.
БАН СТЕПАН (брише сузу):
Бог се на те, чедо, осмејао!
АНА:
Знам ја, да се од мог отца ишту
Грдна дела, и жртве велике.
Од великог велико се иште.
Ал’ се стрпи, док не дође време.
А кад дођу дани, да се ради,
И ја ћу ти верно помагати.
О, нисам ја тако слаба, отче,
К’о што ова нежна кожа каже.
Видио си, шта сам подносила,
Кад из Босне овамо бегасмо:
Боса ишла, од зиме дрхтала,
По два дана хлеба не видила,
Мртва жедна воде не имала,
Мраком ишла, кроз гору лутала,
Преко крша, кроз драче бодљиве,
Тек што легла и у сан с’ увела,
Поскочила и даље бегала;
Па ме ниси чуо уздахнути,
А камо ли да сам заплакала.
Пак и одсад, ако до тог дође,
Можеш са мном у сваку невољу,
Све ћу т’, отче, јуначки отрпит’
И умрећу, закукати нећу.
Ох! (склопи руке и погледи у небо)
Тек само да се теби даде
Старе дане код куће провести
У слободи, под кровом отчиним,
У слободној дивној домовини!
БАН СТЕПАН:
Па да слана суза не потече,
Кад помислим, шта сам некад био,
Кад се сетим, где смо кадгод били!
Бан, господар и властелин силни,
У свакоме добру и богатству,
Па у каквој дивној отачбини,
Пуној блага и пуној дивоте,
Што се сија међ другим земљама
Као алем међ ситним бисером.
Босно, Босно, та нема ти пара!
Најљепша си међ србским сестрама!
Нема нигде твоје госпоштине,
Нема нигде блага што у тебе!
Па си своју круну изгубила;
По теби се туђин разбацује,
Из венца ти цветове одкида,
Земљи баца, па ногама гази,
А у теби живо срдце тишти!
АНА:
Тећ’ ће вода, куд је отицала,
Биће Босна, чија је и била.
Што је већма туђа нога гази,
Тим ће брже из ње излетити.
Јошт' Немања у Рассији живи,
А ти давно о Немањи каза,
Ако ико душмана одтера,
Да ће њега одтерат’ Немања.
Од то доба тако ми је мио,
Као да га моја мајка роди.
(Чују се трубе.)
БАН СТЕПАН (устане):
Морам ићи отворит’ капију,
Ови ишту, да се у град пусте.
(Оде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.