Nemanja/10
| ←Deveti prizor | Nemanja Pisac: Jovan Subotić PRVI PRIZOR |
Drugi prizor→ |
DRUGO DEJSTVO
PRVI PRIZOR
Soba u gradu Klobuku.
Ban Stepan i Ana.
Ban sedi za jednim stolom zabrinut.
ANA (gledi ga):
Ti se opet jako brineš, babo!
Ili te je tuga oborila.
Bog zna, kud ti crne misli blude.
O ne šilj’ ih od deteta tvoga!
Osloni se na Boga miloga,
Savij ruke oko kćeri svoje;
Ne osvrći s’, odkud si došao,
Ne razbiraj, kud ti valja poći,
Pa ćeš biti miran i bezbrižan.
Zato Boga na nebu imamo,
Da s’ na njega uvek oslonimo.
Dete, koje na povodcu ide,
Vodi majka, i čuva ga sama;
A koje se u noge pouzda,
Puštaju ga, pa kako kad prođe.
BAN STEPAN:
Ano, misli s neba ti doleću,
Da mi srdce reči ti ukrepe.
ANA:
Pa kad su ti moje reči mile,
I u njima nalaziš utehu,
Po ceo ću dan ti govoriti,
I u veče opet govorit’ ti,
Dok mi meki glasa talasevi
U sladak te san ne uljuljaju.
BAN STEPAN (poljubi je u glavu):
Kad se setim, da sam ovoj glavi,
Ovoj sladkoj glavi krunu dati
Mog’o, a sad ni ružice ne mam,
Da joj mogu svež venčić oplesti;
Kad pomislim, šta jošt' biti može. —
(Pogledi u nebo, i udare mu suze.)
ANA:
O ne moj mi, babajko, plakati.
Kad ti vidim suzu u očima,
Oblaci mi sunašce sakriju,
I dušu mi crni mrak uvije!
A kad mi se najmanje nasmešiš,
U duši mi bela zora sviće,
I jarko mi rađa se sunašce.
Nasmej mi se, mili roditelju,
Samo malko, tako, malo većma!
Tako! Volim u lice t’ gledati,
Kad se smešiš, neg u jarko sunce,
Kad se jutrom iza gore rađa.
BAN STEPAN (briše suzu):
Bog se na te, čedo, osmejao!
ANA:
Znam ja, da se od mog otca ištu
Grdna dela, i žrtve velike.
Od velikog veliko se ište.
Al’ se strpi, dok ne dođe vreme.
A kad dođu dani, da se radi,
I ja ću ti verno pomagati.
O, nisam ja tako slaba, otče,
K’o što ova nežna koža kaže.
Vidio si, šta sam podnosila,
Kad iz Bosne ovamo begasmo:
Bosa išla, od zime drhtala,
Po dva dana hleba ne vidila,
Mrtva žedna vode ne imala,
Mrakom išla, kroz goru lutala,
Preko krša, kroz drače bodljive,
Tek što legla i u san s’ uvela,
Poskočila i dalje begala;
Pa me nisi čuo uzdahnuti,
A kamo li da sam zaplakala.
Pak i odsad, ako do tog dođe,
Možeš sa mnom u svaku nevolju,
Sve ću t’, otče, junački otrpit’
I umreću, zakukati neću.
Oh! (sklopi ruke i pogledi u nebo)
Tek samo da se tebi dade
Stare dane kod kuće provesti
U slobodi, pod krovom otčinim,
U slobodnoj divnoj domovini!
BAN STEPAN:
Pa da slana suza ne poteče,
Kad pomislim, šta sam nekad bio,
Kad se setim, gde smo kadgod bili!
Ban, gospodar i vlastelin silni,
U svakome dobru i bogatstvu,
Pa u kakvoj divnoj otačbini,
Punoj blaga i punoj divote,
Što se sija međ drugim zemljama
Kao alem međ sitnim biserom.
Bosno, Bosno, ta nema ti para!
Najljepša si međ srbskim sestrama!
Nema nigde tvoje gospoštine,
Nema nigde blaga što u tebe!
Pa si svoju krunu izgubila;
Po tebi se tuđin razbacuje,
Iz venca ti cvetove odkida,
Zemlji baca, pa nogama gazi,
A u tebi živo srdce tišti!
ANA:
Teć’ će voda, kud je oticala,
Biće Bosna, čija je i bila.
Što je većma tuđa noga gazi,
Tim će brže iz nje izletiti.
Jošt' Nemanja u Rassiji živi,
A ti davno o Nemanji kaza,
Ako iko dušmana odtera,
Da će njega odterat’ Nemanja.
Od to doba tako mi je mio,
Kao da ga moja majka rodi.
(Čuju se trube.)
BAN STEPAN (ustane):
Moram ići otvorit’ kapiju,
Ovi ištu, da se u grad puste.
(Ode.)
|