Неименована песма Алексе Шантића 48
Колико пута кроз бескрајне снове
Кад душа блуди у нечујном лету,
Тајанствен гласак мами ме и зове
Далеко тамо чаробноме свијету,
Гдје љупко миље и младости света
Вјечито цвјета.
Ох, кад бих имô тако силне снаге,
С тобом бих, душо, на млађане груди,
И винуо се у предјеле драге,
Далеко тамо, куда мисô блуди,
Куд душа зове раширеним летом,
С љубављу светом.
На тихом крилу покоја и среће,
Гдје свјетске борбе не чују се гласи,
Пили би мирис што га лијева цвијеће,
Лахор би твоје лелујао власи,
А вјечна химна око нас би била,
Небу се вила.
У лаком чуну пловили би ти'о
По плавој ријеци бисернијех вала,
Над нама цвркут слађан би се вио
Од шарених тица и безбројних ждрала,
Небу би душе летиле нам мирне
Кô мирис смирне.
У ведре ноћи, звјездане и бајне,
Чули би нимфу гдје се долом креће,
И пјева пјесму љубави бескрајне
И њоме њиха травицу и цвијеће,
И блуди даље и у ноћ се губи
Кô звук што љуби.
Ал' кад нам јава крати жељу милу,
Далеко кад се драго мјесто крије,
Хајдемо, чедо, на душину крилу
Онамо гдје се вјечна младост пије;
Пољупци чисти као капља росе
Нека нас носе!
У Мостару, 23. јула 1892.