Невјера љубе Махмута везира
0001 Подиже се једно Туре младо
0002 Од Новога, града бијелога,
0003 По имену Хаметовић Ибро
0004 На вранчића коња големога,
0005 Оћера га покрај мора слана,
0006 Докле Скадру на Бојану дође;
0007 Под сарај Махмута везира
0008 Туре бјеше коња разјахало.
0009 Но га бјеше везирова угледала љуба,
0010 Па Турчина на сарај позива,
0011 Но се Туре усулит’ не смије.
0012 Но је була ријеч бесједила:
0013 „А, камо те, Гроздана орфана,
0014 Отиди у зелену башчу,
0015 Те убери питому ружицу,
0016 Те је бачи Ибру на кољено!”
0017 Дворкиња послуша госпођу,
0018 Убра ружу, даде ју Турчину.
0019 Ондолен се Туре подигнуло,
0020 На сарај були излазило.
0021 Димно га дочека Туркиња,
0022 Па му даје кафу и ракију.
0023 Па је Туре за везира пита,
0024 Нога була у космач кажује:
0025 „Отиша је ево неђеља дана.”
0026 Ту је Туре булу обљубило;
0027 А кад сјутра зора долазила,
0028 На врата је халка закуцала,
0029 Вика везир: „Отвори ми, љубо!”
0030 Тадер се Туре препануло,
0031 Скочило од земље на ноге,
0032 Затвори га була у ходају;
0033 Колико се Туре препануло,
0034 Под узглавље пушку оставило.
0035 Тад је була отворила врата,
0036 Уљеже везир у сарају,
0037 А угледа двије пушке мале,
0038 Па је своју љубу упитао:
0039 „Чије су ово двије пушке мале?”
0040 Лаже була, но је не помага:
0041 „Ја сам ти се била побољела,
0042 Па су мене браћа долазила
0043 И зором су дома подранила,
0044 Тебе на дар пушке оставили.”
0045 Таде везир ријеч проговара:
0046 „Да’ ми, љубо, од одаје кључе
0047 Да оставим ове пушке мале!”
0048 Даде му га, ријеч не чињаше.
0049 Кад везир отворио ходају,
0050 Угледа Хаметовић Ибра,
0051 Те га виђе, димно се је овизао.
0052 Везир пали двије пушке мале
0053 И Турчину срце опалио,
0054 Па се натраг везир поврнуо,
0055 Те упали пушку иза појаса,
0056 Те погоди своју вјерну љубу,
0057 Па је були ријеч говорио.
0058 „О, тако ти, моја вјерна љубо,
0059 Какве ћу ти задужбине градит’ —
0060 Ал’ ћу градит’ моста на Бојану,
0061 Ал’ кадрме испод Скадра града
0062 Ал’ по Скадру високе џамије?”
0063 На смрти му була проговара:
0064 „Немо’ од тога ништа направљат’,
0065 Но ако ’ш ми порадит’ за душу,
0066 Ти пушти девет Црмничанах,
0067 Одамно су девет тавничара,
0068 Ево данас три године дана —
0069 Ту је мене доста задужбине!”
0070 Оно рече, душа јо’ утече.
0071 Пушти везир девет Црничана,
0072 Бјеше их на дом оправио.
0073 То је било, не знам је ли било.
