Невера Вук

Невера Вук Писац: Јован Грчић Миленко

(Фантазија у очи Видов-дана.)
Суморна поноћ земљу целива.
Црно јој чело, црне јој груди,
Па није чудо што тужном мени
Жалосне слике у срцу буди!

Густа је тама поноћи неме.
И опет кроз њу око ми сева,
Те видим оно о чему душа
У часу овом преболно снева.

Косово видим — гробље крваво,
Ох, гробље свето јунака дивна,
Што га са’рани, злобним опелом,
Неверног брата десница кивна!

Видим га, видим — пустош суморну,
Жалосно место жалосних рана,
Наручјем хладним што кости грли,
Кости јунака од Видов-дана.

И уздах, ето, к’о канда чујем,
Сломљене груди што им пробада, —
Ох, уздај онај што горко шапти
Животу мртвац још да се нада!...

Крсташа, ено, крвавог... ено...
На хладној земљи славу где дрема;
Крију га копља, скр’ана, слаба,
Јер живе руке на близо нема.

А крвца и сад к’о да се пуши,
Мачеви и сад још к’о да прете.
— Је л’ мени самом да видим дато? —
О, глете, браћо! та ено, глете!...

Ал’ шта је оно? — Јесу ли звезде
Што лако паше с неба безмерна?
Шта спазих саде? Вара л’ ми душу
Пријатна страва, слутња неверна?!

Јесу ли звезде? — О, несу, несу!
Имају л’ звезде сребрних крила?
Једно је, ено... и друго... eнo...
И треће, браћо, чаробна вила!

На челу прве Јунаштво пише,
Код друге Слога врлину ствара;
На челу треће разумно, смело
Самосвест крила своја одмара.

Но шта ће оне у ноћи овој?!
Одважна воља камо их гаьа?
Клекнуше, ено. — Моле л’ се Богу?
Ил’ душа моја милоту сања?

Моле се, моле... Та речи чујем,
Најслађе речи уздања мога:
»Вечита сило! Вечити Боже!
Смилуј се скоро на Срба твога!«

Е, тако зборе, е, тако моле...
И још бих слуш’о мила им гласа:
Ал’ опет нешто око ми дирну:
Паклена авет прозрачна стаса!

Ху, како јури по пољу равном!...
Рек’о бих муњу да гледам саму;
Путе јој светли десница рука,
Што гори, букти у живом пламу!

Вилама, ено, све већма скори...
Душмански, ено, с леђа им ступа...
Шта смера крвник сејама мојим?
Како ми срце живахно лупа!...

Огњену руку, гле, како пружа...
Потпали, ено, »Слозина« крила —
Запршта, ено, и коса бујна —
»До Бога јао!« јаукну вила...

»Ко си, враже, врашка срца,
Убио те Бог!«
Завришташе, опколевши
Душманина свог.

»Сатана је« викну »Слога«,
Да излије јед;
А »Јунаштво«': »Вампир ноћни!
Таки му је гред!«

»Није, није!« трећа вели,
»Ја га боље знам!
Па ћу зато црње име
Ево да му дам:

Неверна му десна букти:
To je — злобни Вук!«
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Проклето име »Свест« му изусти;
А грешник клону земљи, поражен...
Срдашце »Слоге« утеха љубну:
Осветом живом бол јој је зблажен

Безмерна клетва опело беше
Крвнику љутом, срећу што пречи;
И сеје, ено, прнуше гори:
»Слозино« крило да се излечи!
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Карпатски ветар јаче попирну,
Ладовним крилом чело ми дирну:
Нестаде слика у бурним грудма...
А ја се нађох опет међ људма...

Сећање чило верно ми ређа
Прилике што их будан просања;
Шапће ми име злотвора вељег,
У слици што га једовно гања!

Па живи л’ збиља тај грешник црни?
Да л’ Србу и сад пропасти спре̑ма?...
Неслоге док је — Вук дотле живи,
A Вук док живи — ускрса нема!...


У Пожуну, из »Слободе«.

Извор

Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 116-120

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Грчић Миленко, умро 1875, пре 149 година.