Nevera Vuk
| Nevera Vuk Pisac: Jovan Grčić Milenko |
(Fantazija u oči Vidov-dana.)
Sumorna ponoć zemlju celiva.
Crno joj čelo, crne joj grudi,
Pa nije čudo što tužnom meni
Žalosne slike u srcu budi!
Gusta je tama ponoći neme.
I opet kroz nju oko mi seva,
Te vidim ono o čemu duša
U času ovom prebolno sneva.
Kosovo vidim — groblje krvavo,
Oh, groblje sveto junaka divna,
Što ga sa’rani, zlobnim opelom,
Nevernog brata desnica kivna!
Vidim ga, vidim — pustoš sumornu,
Žalosno mesto žalosnih rana,
Naručjem hladnim što kosti grli,
Kosti junaka od Vidov-dana.
I uzdah, eto, k’o kanda čujem,
Slomljene grudi što im probada, —
Oh, uzdaj onaj što gorko šapti
Životu mrtvac još da se nada!...
Krstaša, eno, krvavog... eno...
Na hladnoj zemlji slavu gde drema;
Kriju ga koplja, skr’ana, slaba,
Jer žive ruke na blizo nema.
A krvca i sad k’o da se puši,
Mačevi i sad još k’o da prete.
— Je l’ meni samom da vidim dato? —
O, glete, braćo! ta eno, glete!...
Al’ šta je ono? — Jesu li zvezde
Što lako paše s neba bezmerna?
Šta spazih sade? Vara l’ mi dušu
Prijatna strava, slutnja neverna?!
Jesu li zvezde? — O, nesu, nesu!
Imaju l’ zvezde srebrnih krila?
Jedno je, eno... i drugo... eno...
I treće, braćo, čarobna vila!
Na čelu prve Junaštvo piše,
Kod druge Sloga vrlinu stvara;
Na čelu treće razumno, smelo
Samosvest krila svoja odmara.
No šta će one u noći ovoj?!
Odvažna volja kamo ih gaьa?
Kleknuše, eno. — Mole l’ se Bogu?
Il’ duša moja milotu sanja?
Mole se, mole... Ta reči čujem,
Najslađe reči uzdanja moga:
»Večita silo! Večiti Bože!
Smiluj se skoro na Srba tvoga!«
E, tako zbore, e, tako mole...
I još bih sluš’o mila im glasa:
Al’ opet nešto oko mi dirnu:
Paklena avet prozračna stasa!
Hu, kako juri po polju ravnom!...
Rek’o bih munju da gledam samu;
Pute joj svetli desnica ruka,
Što gori, bukti u živom plamu!
Vilama, eno, sve većma skori...
Dušmanski, eno, s leđa im stupa...
Šta smera krvnik sejama mojim?
Kako mi srce živahno lupa!...
Ognjenu ruku, gle, kako pruža...
Potpali, eno, »Slozina« krila —
Zapršta, eno, i kosa bujna —
»Do Boga jao!« jauknu vila...
»Ko si, vraže, vraška srca,
Ubio te Bog!«
Zavrištaše, opkolevši
Dušmanina svog.
»Satana je« viknu »Sloga«,
Da izlije jed;
A »Junaštvo«': »Vampir noćni!
Taki mu je gred!«
»Nije, nije!« treća veli,
»Ja ga bolje znam!
Pa ću zato crnje ime
Evo da mu dam:
Neverna mu desna bukti:
To je — zlobni Vuk!«
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Prokleto ime »Svest« mu izusti;
A grešnik klonu zemlji, poražen...
Srdašce »Sloge« uteha ljubnu:
Osvetom živom bol joj je zblažen
Bezmerna kletva opelo beše
Krvniku ljutom, sreću što preči;
I seje, eno, prnuše gori:
»Slozino« krilo da se izleči!
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Karpatski vetar jače popirnu,
Ladovnim krilom čelo mi dirnu:
Nestade slika u burnim grudma...
A ja se nađoh opet međ ljudma...
Sećanje čilo verno mi ređa
Prilike što ih budan prosanja;
Šapće mi ime zlotvora veljeg,
U slici što ga jedovno ganja!
Pa živi l’ zbilja taj grešnik crni?
Da l’ Srbu i sad propasti sprȇma?...
Nesloge dok je — Vuk dotle živi,
A Vuk dok živi — uskrsa nema!...
U Požunu, iz »Slobode«.
Izvor[uredi]
Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 116-120
|