На храсту ћуте гранчице голе
Кад који листак на земљу пане,
Ћуте — као да ништа не боле
Умрле наде, не боле ране:
Тако је судба лист покидала
С дрвета мога леденом руком
Ал душа ипак није одала
Свој бол ни сузом нити јауком.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.
