НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА
И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји –
Проста ти била моја љубав жива!
Честито сам ти. И ти рече: „Хвала!"
А да ли знадеш да се, у том часу,
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши, и смрви, и у пепо расу?
Ал' не! Не видим од тога ни сена:
По твоме лицу радост се разлива...
И свршено је! Ти си сада жена,
Проста ти била моја љубав жива!
Ја нећу клети ни њега, ни тебе,
Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе –
Јер ја бих тиме своју љубав клео.
И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!
Па пођи с Богом! Још ти могу рећи!
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш, свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.
И сваког дана ја ћу да се молим,
Кад звоно верне у цркву позива...
Ја нисам знао да те тако волим –
Проста ти била моја љубав жива!
Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си писб њој, кб жени,
Нек мимоиђе њу, и нека падне
На онај део што је писан мени!
Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће ми мирно да почива,
И шапутаће, вечно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!
И онда, када дође оно доба
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет, са дна мога гроба:
„Проста ти била моја љубав жива!"
