NA DAN NjENOG VENČANjA
I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji –
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Čestito sam ti. I ti reče: „Hvala!"
A da li znadeš da se, u tom času,
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši, i smrvi, i u pepo rasu?
Al' ne! Ne vidim od toga ni sena:
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena,
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Ja neću kleti ni njega, ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe –
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.
I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći!
Da Bog da sunce sreće da ti sija!
Sve što god počneš, svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.
I svakog dana ja ću da se molim,
Kad zvono verne u crkvu poziva...
Ja nisam znao da te tako volim –
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pisb njoj, kb ženi,
Nek mimoiđe nju, i neka padne
Na onaj deo što je pisan meni!
Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mi mirno da počiva,
I šaputaće, večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!
I onda, kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet, sa dna moga groba:
„Prosta ti bila moja ljubav živa!"
