На бадњи дан/27

ПОЈАВА СЕДМА

ПОЈАВА СЕДМА
МАРИЈА и пређашњи.

МАРИЈА (тихо):
Господине, господине!
СВЕТОЗАР:
Но, — шта ћете опет са мном
МАРИЈА:
Немојте се шетати, лупате јако, па се мати може пробудити, а баш је сада сиротица заспала!
СВЕТОЗАР:
Лепо, — сад се у својој рођеној соби не смем да шетам!
МАРИЈА:
Господине драги — немојте се срдити!
СВЕТОЗАР:
Ко ја? Ко вам је то казао? — Зар се ја морам шетати? Ко мени заповеда да се ја шетам? Зар ја не смем сести? Баш ћу зато да седнем. (Седне)
МАРИЈА (за себе):
Добар је, а не зна ни сам! {Светозар зева) Вама је дуго време?
СВЕТОЗАР:
Јесте до душе, а вама?
МАРИЈА:
Мени није никад дуго вроме!
СВЕТОЗАР (гледи је):
Заиста?
МАРИЈА:
Тако је, господине! Ко није научен на непрестану забаву, том није никад дуго време.
СВЕТОЗАР:
Може бити, и онда сам ја по свој прилици научен на забаву.
МАРИЈА:
За цело да сте!
СВЕТОЗАР:
Одкуд ви то знате!
МАРИЈА:
Боже мој, то је лако на вама видити!
СВЕТОЗАР:
Па каква би то била забава, на коју сам ја научен?
МАРИЈА:
На пример, да идете у кафану!
СВЕТОЗАР:
То је истина!
МАРИЈА:
На пример, да читате новине.
СВЕТОЗАР:
И то је истина!
МАРИЈА:
Да се билијарите.
СВЕТОЗАР:
О, то страсно чиним?
МАРИЈА:
Да се картате.
СВЕТОЗАР:
Само дарде и никакву другу игру.
МАРИЈА:
Истина? Онда вам могу ја помоћи.
СВЕТОЗАР:
Тако?
МАРИЈА:
И ја знам играти дарде, то сам научила још од мога покојног оца.
СВЕТОЗАР:
Заиста? Но то ми је врло мило, — па да се картамо?
МАРИЈА:
Да боме, — само где су карте?
СВЕТОЗАР:
Ево их одмах! (Извади из стола карте.) Ево и таблица, а ево креде. (Наместе се око стола.) Да видимо ко ће мешати. Дигните!
МАРИЈА (дигне):
Црвени дољњак.
СВЕТОЗАР (дигне):
Тиквени горњак. Ја сам тај — који мешам. (Меша и дели.)
МАРИЈА:
Хм, хм, ви ћете канда изгубити ову партију!
СВЕТОЗАР:
То се не зна напред!
МАРИЈА:
То се зна, господине! Терц од деветке!
СВЕТОЗАР:
Добар је!
МАРИЈА:
То се зна, господине! Кварт од десетке!
СВЕТОЗАР:
Ал‘ у којој фарби!
МАРИЈА:
У црвеној, драги мој господине!
СВЕТОЗАР:
Лепо, лепо!
МАРИЈА:
Секст увек у црвеној, драги господине!
СВЕТОЗАР:
То је већ сувише!
МАРИЈА:
Понда четир горњака, — понда фус наравно увек у црвеној, — понда сте ви, драги господине, мач!
СВЕТОЗАР:
Но то је срећа!
МАРИЈА:
Мач!
СВЕТОЗАР:
Добро, добро, чуо сам!
МАРИЈА:
Мач! Да напишем само да је господин, — ал‘ да, ја још и не знам како се ви зовете?
СВЕТОЗАР:
Ја?
МАРИЈА:
Ви, ви, господине!
СВЕТОЗАР:
А зар је то од важности?
МАРИЈА:
На сваки начин!
СВЕТОЗАР:
То ћете ми опростити, јер то вама мора бити са свим све једно!
МАРИЈА:
Ни најмање!
СВЕТОЗАР:
Већ видим, да се ви радо препирете.
МАРИЈА:
То не, ал‘ ви сте канда по доста тврдоглав.
СВЕТОЗАР (за себе):
Ова ме женска све већма једи. (Гласно.) Тврдоглав велите?
МАРИЈА:
Тврдоглав!
СВЕТОЗАР:
И то за то, што не ћу да кажем, како се зовем.
МАРИЈА:
Баш за то!
СВЕТОЗАР:
Е, да видите, да име ништа не чини, казаћу вам. Ја се зовем Светозар Вујић, адвокат из Новога Сада.
МАРИЈА (скочи):
Ви сте адвокат Вујић?
СВЕТОЗАР (зачуђено):
Ја, да! А шта је то вас тако изненадило?
МАРИЈА (озбиљно):
Ништа, збогом господине!
СВЕТОЗАР:
Ви идете. А куда, ако смем питати?
МАРИЈА:
Да пробудим матер и брата, па да оставимо ову собу.
СВЕТОЗАР:
Ја не разумем ништа!
МАРИЈА:
Није ни нужно!
СВЕТОЗАР:
Опроститс, ал‘ у мојој кући —
МАРИЈА:
Збогом господине! (Пође.)
СВЕТОЗАР:
Та јесте ли ви по —
МАРИЈА:
Збогом, господине! (Пође.)
СВЕТОЗАР (скочн н ухвати је):
Ви не ћете ићи док ми не кажете, па ма вас ја везао.
МАРИЈА:
Господнне, ја мислим, да мушки ваља женске више да поштују!
СВЕТОЗАР:
То је мени све једно, — ја хоћу да знам, за што ви хоћете да оставите ову собу!
МАРИЈА:
А ја не ћу да вам кажем, па мирна Бачка!
СВЕТОЗАР:
Али ви морате казати, — ја вас не пуштам дотле!
МАРИЈА:
Господине, то није пристојно, то вређа гостопримство, — пустите ме одмах!
СВЕТОЗАР:
Ал‘ ја не ћу!
МАРИЈА:
Хоћете да вичем?
СВЕТОЗАР:
Са свим ми је све једно!
МАРИЈА:
Пуштајте!
СВЕТОЗАР:
Не ћу!
МАРИЈА (виче):
У помоћ, у помоћ! (Чује се куцање.)
СВЕТОЗАР:
Ћутите!
МАРИЈА:
У помоћ, у помоћ!