Наше позориште/1
◄ Насловна | НАШЕ ПОЗОРИШТЕ | ► |
(Овећа соба, слабо освијетљена. О зидовима, по столицама, у чудном нереду разбацане хаљине и ципеле. У крају пећ, око које сједе њих неколико, пеку кестене и грију се. Према зиду, на коме је огледало, неки се, необучени, дотјерују, гладе. У страни понеки маже шминком лице, уређује браду и бркове. Неки пију, пуше. Цар Мурат испија вино и нуди паше око себе. Југ Богдан, достојанствен, шета. Око њега цар Лазар, Јусуф-паша и Страхињић, те попијевају „Мару Ресавкињу”).
КОСАНЧИЋ (маскира се за столом): Шта је вама?... Шта радите, људи? Сметате ми, те се не могу ни уредити.
БАЈАЗИТ (поправља бркове према огледалу): Лакше! ... Може вас чути и публика.
ЈУГ:
Јеси л’ ишла, Маро,
Доле низ Ресаву?
КОСАНЧИЋ: Ако наставите, ја ћу оставити и преставу и све. Побјећи ћу, Бога ми.
ЈУГ (лагано му приступа): Не љути се, дијете моје. Зар ти је криво што се старац подмладио, те хоће да запјева?
ЦАР ЛАЗАР (пушећи цигару): Нешто ми старац често кроз завјесу провирује. Свиђеле му се зар ђевојке у публици?
БАЈАЗИТ (живо): А има ли много ђевојака?
ЈУГ (задовољно): Да Бог помогне!
БАЈАЗИТ: Лијепих?
ЈУГ: Како за кога. Али двије три што имају! Их! ... Не питај, брате Мурате.
ЦАР ЛАЗАР: Није он Мурат него Бајазит.
КОСАНЧИЋ: Опет си почео бркати имена. Боже, шта ћу с тобом! И на позорници ћеш тако исто.
БАЈАЗИТ (глади се): Како ми стоји брада?
ОБИЛИЋ: К’о на јарцу.
ЈУГ: Ја ћу је поткресати мало. Изгледаћеш млађи.
БАЈАЗИТ: А зар овако изгледам стар?
ОБИЛИЋ: К’о мој покојни отац.
БАЈАЗИТ: Па боље да је саевим скинем. Шта ће ми брада?
МУРАТ: Јок! Царски си син и треба ти брада.
ОБИЛИЋ (пјевуца):
Од севдаха горег јада нема,
Ни болести без ашиковања...
ТОПЛИЦА: Пст! ... Чуће те у публици.
ОБИЛИЋ: Нека чују. Не живим ја за публику него за се.
ЦАР: Чувај се ти, момче. Како си почео, опићеш се, па ...
ОБИЛИЋ: Па?
ЦАР: Како ћеш са улогом?
ОБИЛИЋ: Зар не стоји у пјесми, болан, да је Милош пио исто као и Марко? Све леђеном од дванаест ока. А ја само пијем криглом. Па и то шприцере.
МУРАТ (подругљиво): Обилић и шприцери! Како се не стидиш, јадниче, имена кога носиш? Овако лијепо вино да квариш содом!
БРАНКОВИЋ (учи улогу): „Кажи мени, лијепа свастико, Шта говори св’јет за Бранковићем”...
КОСАНЧИЋ: Чизме! Ко је узео моје чизме?
ТОПЛИЦА: Шта вичеш толико? Тражи их!
КОСАНЧИЋ: Ја сам их метнуо овђе, а неко их узео.
ЈУСУФ-ПАША: Чини ми се, ено их на Бајазиту.
КОСАНЧИЋ: Бајазите, то су моје чизме.
БАЈАЗИТ (као да га не чује. Југу): Јесам ли сад млађи?
ЈУГ: Црн си ми некако. Отиђи те се напудрај!
КОСАНЧИЋ: Бајазите, дај чизме!
БАЈАЗИТ: Царски син треба да има најљепше чизме.
КОСАНЧИЋ: Не шали се! Дај!
БОШКО ЈУГОВИЋ: Има ли ико једне бркове? Фале ми бркови.
МУРАТ: Има ли тамо бркова?... Брада?. . . Бранковић (учи).
Обилићу, добро с’ узми на ум,
Бранковић се грозно освећује.
ОБИЛИЋ (попијева):
Сентомаш је ни село ни варош,
У њему је мој дика натарош.
ЈУГ (ослухује): Ћути, болан! Зар не чујеш како се свршава и задња декламација?
КОСАНЧИЋ: Шта наопако? Декламација?
ЈУГ: Ослухни боље! Чућеш! (Чује се пљесак у сали и повици: Живила!)
КОСАНЧИЋ: Јао! Мора се брзо почињати. (Ужурбано). До виђења.
БРАНКОВИЋ (учи):
„Кажи мени, лијепа свастико,
Што говори св’јет за Бранковићем”.
БАЈАЗИТ: Ово је аконто ратног плијена.
ЦАР: Косанчићу, не љути се! Узми оне друге чизме. И тако свак зна да си турску уходио војску, па ће мислити да си их у путу подерао. (Смијех).
БАЈАЗИТ (Југу): А је ли и она тамо, у публици?
ЈУГ: Не знам. Нијесам је спазио.
БАЈАЗИТ: Како ми пристаје одијело?
ОБИЛИЋ: К’о да је о суху дрвету објешено.
БАЈАЗИТ: Некако је неокићено, сиротињско. Није за царског сина.
БРАНКОВИЋ (учи улогу, хуче, мрмља).
ЦАР: Несретни Бранковићу, зар и сад учиш улогу?
БРАНКОВИЋ: Шути, несрећо! Немој ми и ти паметовати. (Полугласно наставља).
Обилићу, добро с’ узми на ум,
Бранковић се грозно освећује.
КОСАНЧИЋ: Господо! ... Спремајте се! ... Брзо!
МУРАТ: Нека ... Има времена.
БРАНКОВИЋ (понавља): Шта говори свијет за Бранковићем.
БАЈАЗИТ: Јесу ли женске готове? Да их зовем?
ЦАР: Не брини за њих ... Спремне су.
КОСАНЧИЋ: Камо ти калпак, Топлица? Нећеш, зар, гологлав на позорницу?
ТОПЛИЦА: Несносна врућина ... не могу трпити калпака!
БАЈАЗИТ (Јусуфу): Јесам ли добро намјестио огртач?
ПАША: Одлично.
БАЈАЗИТ: Како би било да га мало накривим? Онако ирошки?
ПАША: Цурама се свакако свиђаш. (Музика у дворани свира марш. Мурат накриви турбан и подврисну).
КОСАНЧИЋ (трчи, чисти, распрема, гледа): Живо! Живо! Спремајте се! (Љутито). Боже, Боже, нико да се макне и да помогне. (Опази турског гласника, који је сав нагарављен). Ко те то унакази, несрећо?... Изгледаш као плашило.
ГЛАСНИК: Па уредио ме Бајазит.
КОСАНЧИЋ: Ђавлу и ти и Бајазит! ... Пери се! ...
ГЛАСНИК: Па он каже да сам ја Арап.
КОСАНЧИЋ: Пери се! (Јусуфу) Бјежи ми с пута! Рашта си ту стао?
ЈУСУФ: Штудирам.
ОБИЛИЋ: Ходи, проштудирај ово вино, пашо! Здрав!
ПАША: Живио! (Куцају се).
СТАРИ БОШКО (висок човјек, са дугим сиједим перчином. У чакширама. Застао на вратима и зачуђено блене): А ђе је мој несретни син?
ОБИЛИЋ: Сина тражиш, Бошко?... Ено га! (Указује на Бранковића).
БОШКО (дуго, дуго гледа у сина, као у чуду, а затим подвикне): Зар се нико у читаву Мостару не нађе да буде Бранковић него ти, црни сине?
БРАНКОВИЋ (збуњен): Чујеш, стари .. .
БОШКО: Ништа ја не чујем и нећу да чујем. Мимо сву твоју браћу ти, бива, да будеш Бранковић?
БРАНКОВИЋ: Таки ме ред дошао.
БОШКО: Ред?... Какав ред? Нема тога реда који ће мене начинити Бранковићем. У нашем племену, фала Богу, још никад се нико родио није ко би понио то име. А ти га, црн ти образ, и узео на се и још дао да се штампа, нека ми, бива, под моју старост пуца брука по читаву свијету, међу свом поштеном браћом.
ЈУГ: Никола! Утишај се!
БОШКО: Није мени име Никола него Бошко. (Смијех). Не стишавам се ја. Ви сте све ово од мене сакрили, те нијесам ни сазнао него малоприје. Кум Станиша наљезе покрај мене, па ми не хтједе ни Бога назвати. Кад га припитах, он опљуну и окрену се. ,,Син ти се одметнуо од браће, вели, и вечерас ће га читави Мостар гледати к’о Бранковића. А ти тражиш да ти људи Бога називају”.
КОСАНЧИЋ: Али, забога, ово је само онако. — Како да ти кажем ... Ово је само престава.
БОШКО: Престављај се ти, ако хоћеш, и црним Арапином, али он неће.
КОСАНЧИЋ (жешће): Ко му може забранити?
БОШКО: Ја ћу му забранити. Зар је стари Јово бољи чојек од мене, па он да роди Обилића, а ја Бранковића? И по чему је он то поштенији?
КОСАНЧИЋ: Али ово је једна игра.
БОШКО: Шути, шути, шути! Ни у игри мој син не смије узети образ и подобије српског издајника. Никад!
ЈУСУФ: Чуј ме, Бошко... Послушај ме!
БОШКО: Ја с тобом не говорим. Ти да си поштен, не би преврн’о вјером.
ЦАР: Шта ћеш сад, Бошко? Сад је све касно. Ништа се поправити не може.
БОШКО (скида фес): Ја се клањам томе лику који је на теби и сјенки нашег цара честитога. Ама те нећу послушати. Мени ништа није касно.
ЦАР: Па шта, управо, желиш? (Страхинићу спадоше бркови. Смијех. Он гунђајући оде да их поново намјести).
БОШКО: Забранићу сину да преставља. Волим му мртво чело земљати него пустити да се, макар и за сахат, назове издајица српског рода и кољена.
КОСАНЧИЋ (оштро): Ништа ти не можеш забрањивати вечерас.
БОШКО. Не могу?... Ја?... (Опет у дворани свира музика). Не могу?... Могу стати насред оне дворане и викнути колико ме грло доноси: (Виче). Није то мој син! Није! Одричем га се! Вавијек сам био свијетла образа и не дам рђи да ми га зацрни. Није мој син! Није!
КОСАНЧИЋ: Не вичи толико! Чују!
БОШКО: Викаћу и јаче. Могу ја. Дао је Бог, те сам грлат... Шта ви хоћете? Ви мене под старос’ да окаљате?... Пехливани једни!
ЈУГ: Овај ће једноумац да направи шкандал.
БАЈАЗИТ: Не смије се почињати док је ту.
МУРАТ: Ходи, бре Бошко, да попијемо по једну!
БОШКО: Из турске руке Бошко никад не пије.
ЦАР: А ти, барем, искапи моју чашу. Да видим јеси ли ми 'вјера? Здрав си, Бошко, вјеро ил’ невјеро!
БОШКО: Никад Бошко свом српском цару невјера бити неће. (Искапи чашу. Сви: На здравље!)
ЈУГ: Кад си из царске чаше отпио, треба и Југову да прихватиш. Нас два старца да се огледамо.
БОШКО: Хоћу, стари, јер си ти родио свих девет поштених синова. А у мене од двојице један хоће наопако. (Испије).
СТРАХИЊИЋ: Живио Бошко! ... (Бурно: Живио). Живио наш јуначина! ... А сад у здравље Страхињића Бана!
БОШКО:
Бјеше Бане од малене Бањске,
Од малене Бањске крај Косова.
ВУКОСАВА и МАРА (улазе).
ВУКОСАВА: Јесте ли готови?
КОСАНЧИЋ (тихо): Ћутк. Не знаш на какве смо муке ударили.
БОШКО: А које ми је, токорсе, снаха?
МАРА (лако се наклања према њему).
БОШКО (презриво): Нашла слика прилику. (Смијех).
ОДБОРНИК (отворио враташца па провирује): Господо! Публика је нестрпљива.
КОСАНЧИЋ: Чекај мало!
ОДБОРНИК: Али се љуте, гунђају.
КОСАНЧИЋ: Нека сада Цигани једну засвирају.. . За-бави и умири како зкаш . . . (Одборник оде).
ОБИЛИЋ (загрлио се с Бошком): Ова се испија до капи!
БОШКО (пије): Отрова из твоје руке! (Кроз сузе). Ах, не знаш ти, брате, како је мени на срцу вечерас.
ЈУГ (цару): Почео је плакати ... Добар знак ...
БОШКО (плаче): Мој син ... Мој син ... (Гледа). А где ми је син? Је ли збацио са себе лик Бранковића?
ЦАР: Бациће, Бошко. Ти само сједи и ништа не брини. (Цигани у дворани свирају).
БОШКО: Мене је Турчин газио толико година, па нисам пост’о издајник нити сам својом лијепом српском вјером преврнуо. А сада, бива, ех ... ех ... ех ...
ЈУСУФ: Шути! Чуће те Швабо.
БОШКО: Не бојим се ја ни тебе ни твога ћелавог Швабе. Казаћу свакоме убрк шта мислим.
(Публика, нестрпљива, пљеска. Повици: Почните!...)
ОБИЛИЋ:
Вино пије Милош Обилићу.
Пола пије, пола Бошку даје.
Здрав, Бошко! ...
МУРАТ: Обилићу, немој пити више.
БОШКО: Хахаха ... Преп’о се Турчин да га, у пићу, озбиљски не закољеш ... А баш ти се молим, пригњечи га добро.
ОБИЛИЋ: Небој се! (Вади нож). Овако ћу га.
БОШКО: Тако, тако... Ама мушки ...
МУРАТ: Па зар ћеш ти са тим ножем на ме?
ОБИЛИЋ (дражи га): Овако.
МУРАТ: Са оштрим ножем?
БОШКО: Са оштрим, јакако. (Пије). Здрав си, Обилићу! (Пиће га све више хвата).
МУРАТ (скочи и поче се отпасивати): Кад је тако, ја не престављам.
КОСАНЧИЋ (гледа га; у чуду): Шта ти је?
МУРАТ: Озбиљски ће ме распарати.
КОСАНЧИЋ: Не лудуј!
МУРАТ: Знам ја њега какав је кад попије коју.
КОСАНЧИЋ: И ти си прилично попио. (Шапће). Небој се ... Узећемо му нож.
ОБИЛИЋ: Ко ће то Обилића разоружати?
ЦАР (Обилићу): Зар хоћеш да нас обрукаш вечерас? Рашта си толико пио?
ОБИЛИЋ: Ништа се не бојте ... Знам ја улогу и у пићу. А ножа не дам. Ћеиф ми да Мурата прободем.
МУРАТ: Ено! ... Чујте га, људи! ... Оно је махнито!
КОСАНЧИЋ (Мурату): Страшивицо! Барем ти буди паметан! Далеко је до петог чина!
ЦАР (задовољно): А Бошко заспа.
СВИ (гледају га; срећни): Спава.
КОСАНЧИЋ: Хвала Богу (Публика тапше). Припремајте се!
БАЈАЗИТ: Чекај ... Још нисам готов. (Мари). Молим вас, поправите ми перјаницу!
КОСАНЧИЋ: Маро, Вукосаво, хајдете на позорницу. Ви почињете ... Обилићу, немој ме срамотити. Прибери се!... Ти, Мурате, чувај Бошка! ... Хајдете! Звоните! (Звоне). Брзо!
(Ужурбају се; пођу. Завјеса пада).
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|