Naše pozorište/1
| ◄ Насловна | NAŠE POZORIŠTE | ► |
(Oveća soba, slabo osvijetljena. O zidovima, po stolicama, u čudnom neredu razbacane haljine i cipele. U kraju peć, oko koje sjede njih nekoliko, peku kestene i griju se. Prema zidu, na kome je ogledalo, neki se, neobučeni, dotjeruju, glade. U strani poneki maže šminkom lice, uređuje bradu i brkove. Neki piju, puše. Car Murat ispija vino i nudi paše oko sebe. Jug Bogdan, dostojanstven, šeta. Oko njega car Lazar, Jusuf-paša i Strahinjić, te popijevaju „Maru Resavkinju”).
KOSANČIĆ (maskira se za stolom): Šta je vama?... Šta radite, ljudi? Smetate mi, te se ne mogu ni urediti.
BAJAZIT (popravlja brkove prema ogledalu): Lakše! ... Može vas čuti i publika.
JUG:
Jesi l’ išla, Maro,
Dole niz Resavu?
KOSANČIĆ: Ako nastavite, ja ću ostaviti i prestavu i sve. Pobjeći ću, Boga mi.
JUG (lagano mu pristupa): Ne ljuti se, dijete moje. Zar ti je krivo što se starac podmladio, te hoće da zapjeva?
CAR LAZAR (pušeći cigaru): Nešto mi starac često kroz zavjesu proviruje. Sviđele mu se zar đevojke u publici?
BAJAZIT (živo): A ima li mnogo đevojaka?
JUG (zadovoljno): Da Bog pomogne!
BAJAZIT: Lijepih?
JUG: Kako za koga. Ali dvije tri što imaju! Ih! ... Ne pitaj, brate Murate.
CAR LAZAR: Nije on Murat nego Bajazit.
KOSANČIĆ: Opet si počeo brkati imena. Bože, šta ću s tobom! I na pozornici ćeš tako isto.
BAJAZIT (gladi se): Kako mi stoji brada?
OBILIĆ: K’o na jarcu.
JUG: Ja ću je potkresati malo. Izgledaćeš mlađi.
BAJAZIT: A zar ovako izgledam star?
OBILIĆ: K’o moj pokojni otac.
BAJAZIT: Pa bolje da je saevim skinem. Šta će mi brada?
MURAT: Jok! Carski si sin i treba ti brada.
OBILIĆ (pjevuca):
Od sevdaha goreg jada nema,
Ni bolesti bez ašikovanja...
TOPLICA: Pst! ... Čuće te u publici.
OBILIĆ: Neka čuju. Ne živim ja za publiku nego za se.
CAR: Čuvaj se ti, momče. Kako si počeo, opićeš se, pa ...
OBILIĆ: Pa?
CAR: Kako ćeš sa ulogom?
OBILIĆ: Zar ne stoji u pjesmi, bolan, da je Miloš pio isto kao i Marko? Sve leđenom od dvanaest oka. A ja samo pijem kriglom. Pa i to špricere.
MURAT (podrugljivo): Obilić i špriceri! Kako se ne stidiš, jadniče, imena koga nosiš? Ovako lijepo vino da kvariš sodom!
BRANKOVIĆ (uči ulogu): „Kaži meni, lijepa svastiko, Šta govori sv’jet za Brankovićem”...
KOSANČIĆ: Čizme! Ko je uzeo moje čizme?
TOPLICA: Šta vičeš toliko? Traži ih!
KOSANČIĆ: Ja sam ih metnuo ovđe, a neko ih uzeo.
JUSUF-PAŠA: Čini mi se, eno ih na Bajazitu.
KOSANČIĆ: Bajazite, to su moje čizme.
BAJAZIT (kao da ga ne čuje. Jugu): Jesam li sad mlađi?
JUG: Crn si mi nekako. Otiđi te se napudraj!
KOSANČIĆ: Bajazite, daj čizme!
BAJAZIT: Carski sin treba da ima najljepše čizme.
KOSANČIĆ: Ne šali se! Daj!
BOŠKO JUGOVIĆ: Ima li iko jedne brkove? Fale mi brkovi.
MURAT: Ima li tamo brkova?... Brada?. . . Branković (uči).
Obiliću, dobro s’ uzmi na um,
Branković se grozno osvećuje.
OBILIĆ (popijeva):
Sentomaš je ni selo ni varoš,
U njemu je moj dika nataroš.
JUG (osluhuje): Ćuti, bolan! Zar ne čuješ kako se svršava i zadnja deklamacija?
KOSANČIĆ: Šta naopako? Deklamacija?
JUG: Osluhni bolje! Čućeš! (Čuje se pljesak u sali i povici: Živila!)
KOSANČIĆ: Jao! Mora se brzo počinjati. (Užurbano). Do viđenja.
BRANKOVIĆ (uči):
„Kaži meni, lijepa svastiko,
Što govori sv’jet za Brankovićem”.
BAJAZIT: Ovo je akonto ratnog plijena.
CAR: Kosančiću, ne ljuti se! Uzmi one druge čizme. I tako svak zna da si tursku uhodio vojsku, pa će misliti da si ih u putu poderao. (Smijeh).
BAJAZIT (Jugu): A je li i ona tamo, u publici?
JUG: Ne znam. Nijesam je spazio.
BAJAZIT: Kako mi pristaje odijelo?
OBILIĆ: K’o da je o suhu drvetu obješeno.
BAJAZIT: Nekako je neokićeno, sirotinjsko. Nije za carskog sina.
BRANKOVIĆ (uči ulogu, huče, mrmlja).
CAR: Nesretni Brankoviću, zar i sad učiš ulogu?
BRANKOVIĆ: Šuti, nesrećo! Nemoj mi i ti pametovati. (Poluglasno nastavlja).
Obiliću, dobro s’ uzmi na um,
Branković se grozno osvećuje.
KOSANČIĆ: Gospodo! ... Spremajte se! ... Brzo!
MURAT: Neka ... Ima vremena.
BRANKOVIĆ (ponavlja): Šta govori svijet za Brankovićem.
BAJAZIT: Jesu li ženske gotove? Da ih zovem?
CAR: Ne brini za njih ... Spremne su.
KOSANČIĆ: Kamo ti kalpak, Toplica? Nećeš, zar, gologlav na pozornicu?
TOPLICA: Nesnosna vrućina ... ne mogu trpiti kalpaka!
BAJAZIT (Jusufu): Jesam li dobro namjestio ogrtač?
PAŠA: Odlično.
BAJAZIT: Kako bi bilo da ga malo nakrivim? Onako iroški?
PAŠA: Curama se svakako sviđaš. (Muzika u dvorani svira marš. Murat nakrivi turban i podvrisnu).
KOSANČIĆ (trči, čisti, rasprema, gleda): Živo! Živo! Spremajte se! (Ljutito). Bože, Bože, niko da se makne i da pomogne. (Opazi turskog glasnika, koji je sav nagaravljen). Ko te to unakazi, nesrećo?... Izgledaš kao plašilo.
GLASNIK: Pa uredio me Bajazit.
KOSANČIĆ: Đavlu i ti i Bajazit! ... Peri se! ...
GLASNIK: Pa on kaže da sam ja Arap.
KOSANČIĆ: Peri se! (Jusufu) Bježi mi s puta! Rašta si tu stao?
JUSUF: Študiram.
OBILIĆ: Hodi, proštudiraj ovo vino, pašo! Zdrav!
PAŠA: Živio! (Kucaju se).
STARI BOŠKO (visok čovjek, sa dugim sijedim perčinom. U čakširama. Zastao na vratima i začuđeno blene): A đe je moj nesretni sin?
OBILIĆ: Sina tražiš, Boško?... Eno ga! (Ukazuje na Brankovića).
BOŠKO (dugo, dugo gleda u sina, kao u čudu, a zatim podvikne): Zar se niko u čitavu Mostaru ne nađe da bude Branković nego ti, crni sine?
BRANKOVIĆ (zbunjen): Čuješ, stari .. .
BOŠKO: Ništa ja ne čujem i neću da čujem. Mimo svu tvoju braću ti, biva, da budeš Branković?
BRANKOVIĆ: Taki me red došao.
BOŠKO: Red?... Kakav red? Nema toga reda koji će mene načiniti Brankovićem. U našem plemenu, fala Bogu, još nikad se niko rodio nije ko bi ponio to ime. A ti ga, crn ti obraz, i uzeo na se i još dao da se štampa, neka mi, biva, pod moju starost puca bruka po čitavu svijetu, među svom poštenom braćom.
JUG: Nikola! Utišaj se!
BOŠKO: Nije meni ime Nikola nego Boško. (Smijeh). Ne stišavam se ja. Vi ste sve ovo od mene sakrili, te nijesam ni saznao nego maloprije. Kum Staniša naljeze pokraj mene, pa mi ne htjede ni Boga nazvati. Kad ga pripitah, on opljunu i okrenu se. ,,Sin ti se odmetnuo od braće, veli, i večeras će ga čitavi Mostar gledati k’o Brankovića. A ti tražiš da ti ljudi Boga nazivaju”.
KOSANČIĆ: Ali, zaboga, ovo je samo onako. — Kako da ti kažem ... Ovo je samo prestava.
BOŠKO: Prestavljaj se ti, ako hoćeš, i crnim Arapinom, ali on neće.
KOSANČIĆ (žešće): Ko mu može zabraniti?
BOŠKO: Ja ću mu zabraniti. Zar je stari Jovo bolji čojek od mene, pa on da rodi Obilića, a ja Brankovića? I po čemu je on to pošteniji?
KOSANČIĆ: Ali ovo je jedna igra.
BOŠKO: Šuti, šuti, šuti! Ni u igri moj sin ne smije uzeti obraz i podobije srpskog izdajnika. Nikad!
JUSUF: Čuj me, Boško... Poslušaj me!
BOŠKO: Ja s tobom ne govorim. Ti da si pošten, ne bi prevrn’o vjerom.
CAR: Šta ćeš sad, Boško? Sad je sve kasno. Ništa se popraviti ne može.
BOŠKO (skida fes): Ja se klanjam tome liku koji je na tebi i sjenki našeg cara čestitoga. Ama te neću poslušati. Meni ništa nije kasno.
CAR: Pa šta, upravo, želiš? (Strahiniću spadoše brkovi. Smijeh. On gunđajući ode da ih ponovo namjesti).
BOŠKO: Zabraniću sinu da prestavlja. Volim mu mrtvo čelo zemljati nego pustiti da se, makar i za sahat, nazove izdajica srpskog roda i koljena.
KOSANČIĆ (oštro): Ništa ti ne možeš zabranjivati večeras.
BOŠKO. Ne mogu?... Ja?... (Opet u dvorani svira muzika). Ne mogu?... Mogu stati nasred one dvorane i viknuti koliko me grlo donosi: (Viče). Nije to moj sin! Nije! Odričem ga se! Vavijek sam bio svijetla obraza i ne dam rđi da mi ga zacrni. Nije moj sin! Nije!
KOSANČIĆ: Ne viči toliko! Čuju!
BOŠKO: Vikaću i jače. Mogu ja. Dao je Bog, te sam grlat... Šta vi hoćete? Vi mene pod staros’ da okaljate?... Pehlivani jedni!
JUG: Ovaj će jednoumac da napravi škandal.
BAJAZIT: Ne smije se počinjati dok je tu.
MURAT: Hodi, bre Boško, da popijemo po jednu!
BOŠKO: Iz turske ruke Boško nikad ne pije.
CAR: A ti, barem, iskapi moju čašu. Da vidim jesi li mi 'vjera? Zdrav si, Boško, vjero il’ nevjero!
BOŠKO: Nikad Boško svom srpskom caru nevjera biti neće. (Iskapi čašu. Svi: Na zdravlje!)
JUG: Kad si iz carske čaše otpio, treba i Jugovu da prihvatiš. Nas dva starca da se ogledamo.
BOŠKO: Hoću, stari, jer si ti rodio svih devet poštenih sinova. A u mene od dvojice jedan hoće naopako. (Ispije).
STRAHINjIĆ: Živio Boško! ... (Burno: Živio). Živio naš junačina! ... A sad u zdravlje Strahinjića Bana!
BOŠKO:
Bješe Bane od malene Banjske,
Od malene Banjske kraj Kosova.
VUKOSAVA i MARA (ulaze).
VUKOSAVA: Jeste li gotovi?
KOSANČIĆ (tiho): Ćutk. Ne znaš na kakve smo muke udarili.
BOŠKO: A koje mi je, tokorse, snaha?
MARA (lako se naklanja prema njemu).
BOŠKO (prezrivo): Našla slika priliku. (Smijeh).
ODBORNIK (otvorio vratašca pa proviruje): Gospodo! Publika je nestrpljiva.
KOSANČIĆ: Čekaj malo!
ODBORNIK: Ali se ljute, gunđaju.
KOSANČIĆ: Neka sada Cigani jednu zasviraju.. . Za-bavi i umiri kako zkaš . . . (Odbornik ode).
OBILIĆ (zagrlio se s Boškom): Ova se ispija do kapi!
BOŠKO (pije): Otrova iz tvoje ruke! (Kroz suze). Ah, ne znaš ti, brate, kako je meni na srcu večeras.
JUG (caru): Počeo je plakati ... Dobar znak ...
BOŠKO (plače): Moj sin ... Moj sin ... (Gleda). A gde mi je sin? Je li zbacio sa sebe lik Brankovića?
CAR: Baciće, Boško. Ti samo sjedi i ništa ne brini. (Cigani u dvorani sviraju).
BOŠKO: Mene je Turčin gazio toliko godina, pa nisam post’o izdajnik niti sam svojom lijepom srpskom vjerom prevrnuo. A sada, biva, eh ... eh ... eh ...
JUSUF: Šuti! Čuće te Švabo.
BOŠKO: Ne bojim se ja ni tebe ni tvoga ćelavog Švabe. Kazaću svakome ubrk šta mislim.
(Publika, nestrpljiva, pljeska. Povici: Počnite!...)
OBILIĆ:
Vino pije Miloš Obiliću.
Pola pije, pola Bošku daje.
Zdrav, Boško! ...
MURAT: Obiliću, nemoj piti više.
BOŠKO: Hahaha ... Prep’o se Turčin da ga, u piću, ozbiljski ne zakolješ ... A baš ti se molim, prignječi ga dobro.
OBILIĆ: Neboj se! (Vadi nož). Ovako ću ga.
BOŠKO: Tako, tako... Ama muški ...
MURAT: Pa zar ćeš ti sa tim nožem na me?
OBILIĆ (draži ga): Ovako.
MURAT: Sa oštrim nožem?
BOŠKO: Sa oštrim, jakako. (Pije). Zdrav si, Obiliću! (Piće ga sve više hvata).
MURAT (skoči i poče se otpasivati): Kad je tako, ja ne prestavljam.
KOSANČIĆ (gleda ga; u čudu): Šta ti je?
MURAT: Ozbiljski će me rasparati.
KOSANČIĆ: Ne luduj!
MURAT: Znam ja njega kakav je kad popije koju.
KOSANČIĆ: I ti si prilično popio. (Šapće). Neboj se ... Uzećemo mu nož.
OBILIĆ: Ko će to Obilića razoružati?
CAR (Obiliću): Zar hoćeš da nas obrukaš večeras? Rašta si toliko pio?
OBILIĆ: Ništa se ne bojte ... Znam ja ulogu i u piću. A noža ne dam. Ćeif mi da Murata probodem.
MURAT: Eno! ... Čujte ga, ljudi! ... Ono je mahnito!
KOSANČIĆ (Muratu): Strašivico! Barem ti budi pametan! Daleko je do petog čina!
CAR (zadovoljno): A Boško zaspa.
SVI (gledaju ga; srećni): Spava.
KOSANČIĆ: Hvala Bogu (Publika tapše). Pripremajte se!
BAJAZIT: Čekaj ... Još nisam gotov. (Mari). Molim vas, popravite mi perjanicu!
KOSANČIĆ: Maro, Vukosavo, hajdete na pozornicu. Vi počinjete ... Obiliću, nemoj me sramotiti. Priberi se!... Ti, Murate, čuvaj Boška! ... Hajdete! Zvonite! (Zvone). Brzo!
(Užurbaju se; pođu. Zavjesa pada).
|