Наша поезија
Краљице моја, шта је с тобом било?
Гдје су ти силе, гдје је огањ свети,
Твој глас божански, што из душе лети,
И твоје мисли овјенчани зрак?
Зар твоје срце, твоје моћно крило,
Твој жарки полет и истину сјајну
И топле наде и љубав бескрајну
Окова тешки и дубоки мрак?
Мој народ тебе не познаје више.
Ти си му сада к'о кокета права
Што сваком милост и пољупце дава
И лажним блеском заварава нас;
Блиједо доба с твог чела брише
И задњи спомен ореоле твоје. -
Светлости неба погажене стоје
И твој пророчки следио се глас.
Како си јадна! Спутано ти крило
У маглу срља не знајући мету;
За лажни накит и за тоалету
Ти си све дала: истину и жар;
И сада си пуста, као што би било
Небо без сунца, зв'језда, зоре плаве;
У теби нема капи крви здраве, -
Умри! Ил' снова дај светлост и жар!