Наход Симеон/9
- 3.
ОМАР, НИКОЛА.
ОМАР: (замишљен). Хм, хм, хм! Свету, лажљив ти си! — Емару, ти овде? Шта тражиш ти овде?
НИКОЛА: Честити дервишу, роб је увек потребан; нити друго тражити може, него молити и просити.
ОМАР: Познајеш и ти Синана?
НИКОЛА: Хасановога синовца? Ко не би њега познавао?!
ОМАР: Он често овамо долази?
НИКОЛА: Он је љубимац наше миле царице.
ОМАР: И ти то знаш, Емару? То да не буде! Разумеш ли? То да не буде, нити ће бити! Какво безаконије! Емару, је ли то све што си ми донео, је ли то све што си ми казати имао?
НИКОЛА: Честита старино, друга је сасвим причина мог овамо доласка. Имам једног познаника, ког нисам одавно видео и кога сам ово дана нашао. Његова је судбина жалосна, јер је од харамија
похаран и оплењен био. Сад се не зна куд окренути, него нашој благој царици: шат се она смилује и њега чим обдари. Увек је бедног жалосно стање, но трогубо жалосније у туђем месту и у
туђем пределу.
ОМАР: Жалосно је стање бедног, Емару. И ти се о томе сумњаш? Не знаш ли што нам закон прописује? Да будемо и спрам скота милостиви, а камо ли спрам човека. Где ти је тај твој друг? Зашто га
ниси мени довео?
НИКОЛА: Честити дервишу, ја сам се устручавао...
ОМАР: Ти си се устручавао, ти си се сумњао, да га нећу моћи обдарити, као што би ваљало? Имаш право. Ти знаш да сам ја убоги сиромах; но зато ништа: ако не могу новци, могу добрим советом да га
упутим и наставим. Где ти је тај друг? Иди га зови. Ништа се не брини. На мене се ослоните: ја ћу код царице испословати да му добро буде. Само га доведи.
НИКОЛА: Ја ћу га одмах дозвати. 0, какво мора бити твоје срце, које ту радост осећа!
ОМАР: (сам). Зашто нисам богат, да сваком уделим, који потребу има? Зашто да цео свет зна шта је коме нужно? — Али зар није све у Божјој руци? Ти најбоље знаш шта је коме нужно, о Алах,
буди твоја воља! Ја сам кратковидни црв, не знам како судим. Но где је моја царица? Зар тако дуго да је не видим? Не, то да не буде, да се од мене врата не затварају! Ја ником досадити нећу.
(Оде).
|