Наход Симеон/6
- 6.
ЦАРИЦА (сама, уплашено)
Је ли чуо ово когод? 0, Боже! Јесам ли сама? (Иде страшљиво по соби). Ламбро! Јамно! Где сте? Јесте ли и ви чуле ово ужасно дело? Ја убица мога несрећног оца, ја?! Због мене је под земљу
отишао! 0, јесам ли права жена, или сам само сенка каквог чудовишта?! Јесам, јесам! Ево костију, ево срце где ужасно бије. Жена сам ја. 0, зато нисам хавет, да се људи од мене боје, да од мене
бегају, да ме се клоне! Љубови, паклени изроде неба, зашто се у змију не претвориш и сваком чувство загризеш, који би на мене помислио! Лепото, једино нешчастије моје, зашто се у отровани трн не
претвориш и сваком очи ископаш, који би ватрено к мени чувство осетио? Зашто се моје очи у пламен не преврате; зашто се од косе змије не створе и аспида из језика сиче, да задајом далеко страши
и ником приступа не да! — Љубов ме је на свет произвела; љубов ме је убила, и љубов ме као фурија гони, шири своје нокте, своје канџе, да ме утамани; љубов ... 0, чуј, небесно сушчество, чујте,
душе мојих родитеља! Тако ме земља прогутала, тако ме вечита ноћ најужаснијим мукама окружила: нећу љубови, до последњег часа избегаваћу је; и, ако заклетву порушим, о свевишње сушчество, подај
ме паклу на похишченије! Нека он муку измисли с којом ће ме казнити; нека он начин измисли, да ме вековечно несрећну, плачевну, печалну, ах, стогубо гору, него сад што сам, учини!
(Завеса падне).
|