Наход Симеон/24
8.
ОМАР, ЦАРИЦА, доцније ЈАМНА.
ЦАРИЦА: Ах, Омаре, сам те је Бог донео да ми у помоћи будеш. О кажи ми, јеси ли и ти видео оно ужасно дело?
ОМАР: Какво, светла царице? Шта се у мом одсуствију случило?
ЦАРИЦА: Ах, Омаре, Хасан је погинуо. Сама сам га мојим очима видела крвљу попрскана и бездушна на споду лежећа. Ах, стрепим, да га није мој страни љубимац убио.
ОМАР: Како би ти на њега сумњала, кога јестество осудило није да убица буде? Његов поглед, ако је ватрен, није дивљи; а друго, шта би он с Хасаном имао, да га убија?
ЦАРИЦА: О, чуј, Омаре, све како је било, тако ти Створитеља! Тек што сам се мало, твојим речма и благословом ублажена од оног унинија отргла; тек што сам мало к себи дошла и, радост љубови у моје прси уливши, занешеном усхити пустила се, кад девојка мени дотрчи и јави да је страни младић у опасности. Ах, Омаре, како ми је тада било! Заборавивши на саму себе и на моје званије, истрчим без душе, и кад тамо — имам шта видети! Синан и мој љубимац с голи мачеви повијају се. „Станите, свирепи — бешчувствена повичем — каква пакосна ватра ваше руке подиже?" Хотела сам и даље говорити, но моје раслабљење очи опазе Хасана ранама посутог и мртвог. Ја се сва на ово згрозим и у собу утрчим. Што је даље следовало, не знам. Нико не може да ме о том извести.
ОМАР: Хм, хм, какав раздор узнемирује твоје благостојаније. Јесу ли борбу продужили?
ЦАРИЦА: Како сам ја приступила, таки је Синан мач од себе бацио, а страни младић виђаше се изван себе бити.
ОМАР: Чуј, дете моје: Срце ми каже, да се ово није зло окончало, а дело ће ово моје слућење потврдити. Да се махнемо тога, док се сасвим не известимо; већ ти мени кажи, као оцу, јеси ли твоје срце сасвим испитала? Желиш ли ти овог младића за супруга имати?
ЦАРИЦА: Ах, Омаре, велика је борба у мојим прсима. Срце га моје хоће, но тајно неко чувство јако га од мене одбија, ватреним речма моме уму представљајући да ћу несрећна бити, ако се с њим сојузим. Шта сам радила и чинила, да бих овог противника од себе одбила; но залуду — он остаје јасан пред мојим очима!
ОМАР: Ништа је то, дете моје. Тај је твој, како велиш, непријатељ напрасна само промена. Она ће ишчезнути, само кад твоје срце теби не противостаје, да у брак ступити можеш.
ЦАРИЦА: Омаре, свештениче Божји! Ја сам удовица, и не стидим се пред тобом истину казати: Срце ми вели да без страног младића куцати не може.
ОМАР: Но добро, дете моје! Сад се ништа не брини. Ослони се сасвим на мене. Ја ћу то све како ваља уредити. Ја сам већ с мојих неколико пријатеља говорио како би страног за началника избрали, и они су се одважили све чинити, што год би твоју судбину ублажити могло. Не бој се, мила моја Зулмо. Доброта твоја свакога је срце к себи привукла. Ти ћеш срећна бити, то се зацело уздам.
ЦАРИЦА: Ах, да се хоће твоја добра жеља испунити, Омаре! Како бих те уважавала, како бих те почитовала! Ти ћеш основатељ бити моје среће и мога шчастија. Но, како ћу му о љубови спомињати? Неће ли то против мога званија и женске стидљивости бити?
ОМАР: Ослони се сасвим на мене, кажем ти. Ја ћу све уредити, како најбоље буде.
ЦАРИЦА: Дакле прими се бедне удовице! Аманет ти Божји Зулма; зидај њену срећу! Она ће ти благодарна бити.
ЈАМНА (ступи): Страни младић!
ЦАРИЦА: Пусти га унутра, Јамно.
ЈАМНА (изиђе).
ЦАРИЦА: Ах, он долази, Омаре! Како ми срце бије!
ОМАР: Буди у присуствију духа! Ослони се сасвим на мене.
|