Nahod Simeon/24
8.
OMAR, CARICA, docnije JAMNA.
CARICA: Ah, Omare, sam te je Bog doneo da mi u pomoći budeš. O kaži mi, jesi li i ti video ono užasno delo?
OMAR: Kakvo, svetla carice? Šta se u mom odsustviju slučilo?
CARICA: Ah, Omare, Hasan je poginuo. Sama sam ga mojim očima videla krvlju poprskana i bezdušna na spodu ležeća. Ah, strepim, da ga nije moj strani ljubimac ubio.
OMAR: Kako bi ti na njega sumnjala, koga jestestvo osudilo nije da ubica bude? Njegov pogled, ako je vatren, nije divlji; a drugo, šta bi on s Hasanom imao, da ga ubija?
CARICA: O, čuj, Omare, sve kako je bilo, tako ti Stvoritelja! Tek što sam se malo, tvojim rečma i blagoslovom ublažena od onog uninija otrgla; tek što sam malo k sebi došla i, radost ljubovi u moje prsi ulivši, zanešenom ushiti pustila se, kad devojka meni dotrči i javi da je strani mladić u opasnosti. Ah, Omare, kako mi je tada bilo! Zaboravivši na samu sebe i na moje zvanije, istrčim bez duše, i kad tamo — imam šta videti! Sinan i moj ljubimac s goli mačevi povijaju se. „Stanite, svirepi — beščuvstvena povičem — kakva pakosna vatra vaše ruke podiže?" Hotela sam i dalje govoriti, no moje raslabljenje oči opaze Hasana ranama posutog i mrtvog. Ja se sva na ovo zgrozim i u sobu utrčim. Što je dalje sledovalo, ne znam. Niko ne može da me o tom izvesti.
OMAR: Hm, hm, kakav razdor uznemiruje tvoje blagostojanije. Jesu li borbu produžili?
CARICA: Kako sam ja pristupila, taki je Sinan mač od sebe bacio, a strani mladić viđaše se izvan sebe biti.
OMAR: Čuj, dete moje: Srce mi kaže, da se ovo nije zlo okončalo, a delo će ovo moje slućenje potvrditi. Da se mahnemo toga, dok se sasvim ne izvestimo; već ti meni kaži, kao ocu, jesi li tvoje srce sasvim ispitala? Želiš li ti ovog mladića za supruga imati?
CARICA: Ah, Omare, velika je borba u mojim prsima. Srce ga moje hoće, no tajno neko čuvstvo jako ga od mene odbija, vatrenim rečma mome umu predstavljajući da ću nesrećna biti, ako se s njim sojuzim. Šta sam radila i činila, da bih ovog protivnika od sebe odbila; no zaludu — on ostaje jasan pred mojim očima!
OMAR: Ništa je to, dete moje. Taj je tvoj, kako veliš, neprijatelj naprasna samo promena. Ona će iščeznuti, samo kad tvoje srce tebi ne protivostaje, da u brak stupiti možeš.
CARICA: Omare, svešteniče Božji! Ja sam udovica, i ne stidim se pred tobom istinu kazati: Srce mi veli da bez stranog mladića kucati ne može.
OMAR: No dobro, dete moje! Sad se ništa ne brini. Osloni se sasvim na mene. Ja ću to sve kako valja urediti. Ja sam već s mojih nekoliko prijatelja govorio kako bi stranog za načalnika izbrali, i oni su se odvažili sve činiti, što god bi tvoju sudbinu ublažiti moglo. Ne boj se, mila moja Zulmo. Dobrota tvoja svakoga je srce k sebi privukla. Ti ćeš srećna biti, to se zacelo uzdam.
CARICA: Ah, da se hoće tvoja dobra želja ispuniti, Omare! Kako bih te uvažavala, kako bih te počitovala! Ti ćeš osnovatelj biti moje sreće i moga ščastija. No, kako ću mu o ljubovi spominjati? Neće li to protiv moga zvanija i ženske stidljivosti biti?
OMAR: Osloni se sasvim na mene, kažem ti. Ja ću sve urediti, kako najbolje bude.
CARICA: Dakle primi se bedne udovice! Amanet ti Božji Zulma; zidaj njenu sreću! Ona će ti blagodarna biti.
JAMNA (stupi): Strani mladić!
CARICA: Pusti ga unutra, Jamno.
JAMNA (iziđe).
CARICA: Ah, on dolazi, Omare! Kako mi srce bije!
OMAR: Budi u prisustviju duha! Osloni se sasvim na mene.
|