Наход Симеон/19
3.
ПРЕЂАШЊИ, ХАСАН
ХАСАН: Ха, ево га! Емаре, познајеш ли ти овог?
НИКОЛА: Познајем, честити везиру. Он је мој пријан.
ХАСАН: То си и ти с њиме прошао! (Симеону). Паклени сине, како си се смео усудити на ову земљу стати?
НИКОЛА: Честити везиру, он је стран, и само је дошао милост код царице просити.
ХАСАН: Код које се удворио. Ха, паклени изроде! Ти се усуђујеш очи на царицу дизати?! Говори: ти ли си љубимац царичин?
СИМЕОН: Честити везиру, ја продржљив нисам, нити могу бити; разма с њеном вољом.
ХАСАН: Дакле погини! (Потегне мачем на њега).
НИКОЛА: Не, ако Бога знаш, честити везиру! Није његова кривица.
ХАСАН (тури га од себе): Даље, несрећниче, да срца искалим!
НИКОЛА: Ах, зар си рад да убица постанеш, да . . .
ХАСАН: Ха, шта рече? Због чега сам ја у овој ватри? Због царице. И царица да се овако добије? Она ће ме још горе мрзити. Овамо ти, страни безумниче, да мејдан делимо, и животом један нек царицу плати!
НИКОЛА: О, зар заборављаш на себе, честити везиру? Ти, стар и у достојанству, да са страним дечком мејдан делиш!
ХАСАН: Престани, блебетушо! Овамо ти, несрећниче, да мужа царици осуђујемо! (Баци му мач). Бори се за твоју љубезну, ако си јунак; или бежи у пропаст земну, да те никад Јања не види!
СИМЕОН: Је ли то? Ево ме! Ха, љубови, ти ми сад силе ули! (Почне се с Хасаном борити, и за мало га рани. Престане). Част је царичина опрана.
НИКОЛА: Доста, честити везиру! Ти си крвљу поливен.
ХАСАН: Даље, несрећо! (Почну се опет борити).
СИМЕОН (га смртоносно удари).
ХАСАН: Хуј! (Баци мач, заљуља се, и падне на земљу).
НИКОЛА: Шта учини бедни сине? Везира уби!
СИМЕОН: Видео си, Никола: моја кривица није.
НИКОЛА: Бежи, кукавни сине; бежи, док је раније, да живот изнети можеш! Колика се опасност над твојом главом вија! Хајде! (Вуче га). Хајде да бегамо.
СИМЕОН: Махни ме, Никола. Ја се од палате раставити не могу. Ја морам још царицу видети.
НИКОЛА: Ти остајеш на очевидну опасност!
СИМЕОН: Ма самој смрти на похишченије!
НИКОЛА: Дакле остани, малоумни младићу, остани и бори се сам, како знаш, с опасношћу! Ја ти помоћи не могу. Гледај гром, што се озго ваља! (Пође, но удари на Синана).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|