Наход Симеон/14
- 8.
РОБИЊЕ дотрче.
ЛАМБРА: Шта је то?
ЈАМНА: Милостиви Боже!
ЦАРИЦА (падне у њина наручја): Ево ме, ах! Где сте? Зашто ме упустисте?
ЈАМНА: Ми смо на твоју заповест изишле.
ЛАМБРА: Шта ти се прикључило? Где је тај страни?
ЦАРИЦА (сакрије лице у њина недра): Ах, Ламбро, ја њега љубим, ах, паклено га љубим! 0, плачите са мном, учаснице моје скорби; оплакујте нешчастије ваше худне госпође.
ЛАМБРА: Мила наша царице, љубов . . .
ЦАРИЦА: Ах, ти не плачеш, Ламбро. Гледај твоју царицу, како је страсти раздиру. Ти си каменог срца. Ти, Јамно, ти си меканих прсију, ти плачи са мном. Ах, и ти не плачеш, твоју царицу не оплакиваш! Идите, свирепе, бесним зверовма, да вам суза позајме. Гледајте ме добро; Зулма је пред вама, Зулма се пред вама мучи и у мукама издише.
ЛАМБРА (са сузама): Ах, слатка царице, кад ћу те у тихом чувству занешену видети? Кад ће нас сунце обасјати, да се радости, као и други, наслађујемо?
ЦАРИЦА: Ти плачеш, Ламбро? О, зашто плачеш? Зашто ме не проклињеш; зашто ме на заклетву не опомињеш; зашто не молиш гроб да ме, бедну, прими? Где си, громе из ведра неба? Удри, уби несрећну. Шибај је муњопламеним твојим бичем! — Но вас нема, и ја остајем, очајница. Где је? Нема га. Јамно, иди га зови, тога младића. Брже, брже. Не, стани! Чујте, даљни крајеви земље, чуј, зјаво кључалога пакла: ја љубим. Љубим? Пропадам, тонем! (Падне у наручја Ламбри).
|