Наход Симеон/13
- 7.
ЦАРИЦА (сама).
Ха, шта је ово? Какав ме гром порази, те овако дрхћем, те ми колена трепте, и срце бије, и кожа се јежи? Откуд ове ватре у мојим прсима? Шта ме с њим скопчава? Куд ме буктећи пламен вуче? Ламбро, Јамно, не дајте! Пропаде вам царица. Где сте? Нема вас. Ви се веселите, а она се с паклом бори. — Ах, како је име овом страном, то сам заборавила питати, и то морам. — (Пође напрасно и наједанпут стане). О, куда ћеш, Зулмо? — Где сам ја? Ко ме овамо доведе? Ха! К страном си ти пошла! — Зашто? Крошто? Из којег узрока? Шта те к њему вуче? Познанство? — Никад те није видео, никад га ниси видела. Пријатељство? — Кога од рода имаш? Љуб — — Ха! Какви таласи валовити подигоше се на ову реч! Моје га срце љуби! Љуби? Зулмо, твоје срце љуби? 0, бежи, нешчасна, бежи у море мрач- ности, и паклена тама нека те обвије! Ти, која се споменути усуђујеш љубов, љубов, чрез које си не- срећна постала. Не, срце ми се преврће, страсни ме валови обузимају. Ево ме у ваша наручја, фурије подземнога царства! Распињите ме, мучите ме: не знам се бранити, слаба сам жена, немам моћи, немам обране. Беда, заклетва сва се руши, постаје дим и пара. О, где си ти, царице љубови? Ево ме у твоју свирепу владу. Ти си ми живот дала, ти си ме несрећном учинила, ти ћеш ме и у гроб отерати. Носи ме, носи ме! — Где си, смрти? Зашто не долазиш, зашто несрећну не носиш, већ ме остављаш да пропаднем? Пропашћу, утаманићу се, дно ћу пакла осетити. Ја љубим, љубим — где сте, девојке — ја љубим — да све чујете? Јамно! Ламбро! Не одзивате се. Ламбро! Јамно! Јамно! —
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|