Наход Михаило

Наход Михаило

Подиже се српски цар Сћепане
И шњим пође Тодоре везире,
Око њих слуге свеколике,
Које вјерно служе господара,
Хојдоше у лов у планину,
Лов ловише за неђељу дана,
Ловише, ништа не добише.
Кренуше дома на дворове,
Кад бише насред друма пута,
Нађоше чедо у бјешику.
Цареве га понесоше слуге,
Донесоше цару на дворове,
Оно чедо лудо покрстише,
Димно му име одабраше,
Красно име Михаила ђаче,
Царици га бјеху поклонили.
Она му се добро посилила,
Она нема од срца ђетета,
Па га рани медом и шећером.
Кад ђетету три године биле,
Њега узе царе Богом сина;
Кад ђетету шес’ година биле,
Постави га царе свештеником
Да у цркву летурђију служи.
Но да видиш Тодора везира,
Он цареве слуге окупио,
Вели везир: „Ну виђите, слуге,
Проклетога цара честитога,
Што га, браћо, дворимо залуду!
Он једнога нађе копилана,
Па га држи како свога сина,
Теке умре, виђећете, слуге,
На њега ће царство оставити!
Но хоте цару да га омрзимо –
Нађите се дванаес’ судија
Да душама потегнете криво,
Нећемо л’ га како објесити!“
Говорише и погодише димно.
Кад сјутри дан и зора дође,
Зове везире Михаила ђака
Ради стиме цара честитога,
Па га везире димно дочекао,
Те му дају вино и ракију
И Марију, цареву кћерцу.
Они луду ђецу попјанише
И свакијем биљем отроваше,
Понесоше на бијелу кулу
И ђетинско т’јело саставише.
Нојца прође, а био данак дође,
Цар везира за ђака упита,
Но му везир ријеч говорио:
„Чујеш ли ме, царе господару,
Не могу ти од бруке казати –
Ено ђаче на бијелу кулу
Ђе ти љуби најстарију кћерцу!
Ако ли, царе не вјерујеш,
Ти упита’ дванаес’ судија!“
Пита царе дванаес’ судија,
Сви судије макоше на душу.
Вели царе: „Што ћемо, везире,
Што ћемо од ђеце учињети?“
Везир пита дванаес’ судија:
„Што велите да од њих чинимо?“
Они мичу из пасије душа:
„Ер је право да их објесимо!“
Па бачише ђецу на кочије,
Замише их у дно од планине.
Но га куми царева царица:
„О за Бога, дванаес’ судија,
Поклоните мене Михаила –
Триш ћу ви га премјерит’ златом!“
Они за то ни хабера немају,
Но објесише двоје ђеце лудо
О тисову суху дрвету.
Кад сјутри дан и зора дође,
Подиже се царе и везире,
И судије и млого свијета,
Да гледају двоје ђеце лудо.
Кад су се примакнули близу,
Али дрво сухо проћетало,
А сама се црква оградила,
У њу сједе два божи анђела,
Далеко их миром заудрила.
Кад то виђе цар Сћепане,
Он уфати Тодора везира
И његове дванаес’ судија,
Све их објеси о дрвету суху.
То не стаде декик од сахата
Ер се дрво сухо саломило,
Под њима се земља пропанула,
У земљу се вода зајазила,
А у воду несита хаждаја,
Која им је т’јела ћердосала,
Она т’јела, а ђаволи душу.
То је било кад се чинило.