Зафали се Мујо момче младо:
"Љубио сам у мајке једину,
"Често сам јој слао армагане:
"Двије дибе, четири кадифе,
"И два ћурка куном постављена, 5
"И два феса бисером кићена,
"Два кићена, а два некићена;
"И два паса, нек је више гласа;
"Још да знадем, да су црне очи,
"Још бих дао, не бих зажалио." 10
Па пошета низ мермер-сокаке,
Дозивао Уму љепотицу:
"Изиђидер, Умо, изиђидер, душо!
"Погледај ме, Умо, црнијем очима."
Превари се Ума, уједе је гуја, 15
Па погледа Ума плавијем очима;
Када видје Мујо, да су плаве очи,
Говорио Уми: "Удаји се, Умо,
"Удаји се Умо, ти не чекај мене."
Говорила Ума: "Ајде, ајде, Мујо! 20
"Сад на теби, Мујо, зелена долама.
"До дан до два, Мујо, зелена травица!
"Сад на теби, Мујо, свилена кошуља,
"До дан до два, Мујо, бијела астара!
"На глави ти, Мујо, фесак финофесак, 25
"До дан до два, Мујо, бијела сарука!"
Како Ума рече, и Мују се стече:
И умрије Мујо, жалосна му мајка!
Референце
Извор
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 462-463.
