Мушкет капетан и удбински диздар

Извор: Викизворник

Вино пили три влашка сердара
У Котару ђе је доста вина,
Међу њима Мушкет барјактаре,
Но сердари њему бесиђаху:
"Ој Мушкете, добар капетане,
"Ожени се, ако Бога љубиш.
"Ево ође влашкије сердара,
"У свакога има по ђевојка,
"И ти бирај коју теби драго,
"И бити ти може да пробираш."
У то Мушкет њима бесиђаше:
"Вала вама на ваше ђевојке.
"Али ћу се јунак оженити
"Од Удбине од турске крајине
"Милом ћерцом удбињског диздара,
"Али њоме, али другом ниједном."
То у вино јунак говорио,
А трезан је на ноге скочио,
И он оде пољу Зечевоме,
И ту био чадор разапео,
И отоле књигу направио,
Отправи је Удбини крвавој:
"О Турчине, Удбински диздаре,
"Пошљи мене аџидар-Ајкуну,
"Пошљи ми је пољу Зечевоме,
"Да је узмем за вјерну љубовцу.
"Ако л’ ми је оправити нећеш,
"Ти изиђи мене на мегдану."
Кад диздара књига допанула
Књигу штије, сузе пролијева,
Гледала га аџидар-ђевојка,
И овако њему бесиђаше:
"О мој бабо, с Удбине диздаре,
"Откле ти је књига допанула,
"Те је тако књига жалостива,
"Да би књига ватром изгорјела!"
Но је диздар бесидио њојзи:
"О ђевојко, шинула те гуја!
"Ја би радиј да си ми слијепа,
"Но јеси ми тако прелијепа.
"Мени твоји просци додијаше,
"Попише ми из бачава пиво,
"Изједоше из млаћава мливо,
"А сад ево бијели мегдани.
"Но устани, лијепа ђевојко,
"Е ме танка књига допанула
"Од Мушкета силна капетана,
"Да ја њему на мегдану пођем,
"Но то свуци, и љепше обуци,
"Оћу тебе пратит’ у каура."
Но ђевојка бабу бесиђаше:
"А не тако, о мој мио бабо,
"Но напиши лист књиге бијеле,
"Оправи је Видајићу бегу,
"Скоро ми је бурме оправио,
"Он ће за ме на мејдан отисти."
Кад то био диздар разумио,
Танку ти је књигу направио,
Оправи је бегу Видајићу:
"Чујеш мене, Видајићу бего,
"Брже мене да си у Удбину."
Кад то зачу Видајићу бего,
Он од земље на ноге скочио,
И довати широка дорина
Одведе га бињашер-камену,
А с камена дору на рамена.
Поћера га земљом по ћенару,
Докле дође у Удбину граду
У дворове удбинског диздара,
Он угони коња у авлију,
Па изиде горе на чардаку.
Ту га диздар дочекао дивно,
Све му каже шта је и како је.
Но ј’ овако бего бесидио:
"Изведи ми аџидар-Ајкуну,
"Да ја виђу лијепу ђевојку,
"Око шта ћу ризикати главом."
Рече њему удбински диздару:
"Наклони се одаји на врата,
"Па ћеш виђет’ лијепу ђевојку."
Кад се јунак био наклонио,
А погледа доље у одају,
Али сједи лијепа ђевојка,
Она сједи на миндер од свиле,
По миндеру ноге растурила,
Кано патка по дубоку виру.
Кад је био јунак сагледао,
У јунака срце заиграло,
А на срце тело свеколико,
А на тело руо и оружје.
Таде скочи на ноге лагане,
И посједе широка дорина,
Поћера га земљом по ћенару,
Куд гођ пође, у Зечево дође.
Виђе шатор Мушкет-капетана,
Па дорина добро ужљутио,
Те му пусти у висину скаче,
У висину по тридест лаката,
У напријед по тридест пунане.
Док до њега био долазио,
У шатор је ногом ударио,
Па м’ овако ријеч бесидио:
"А на ноге, солдатина мртва!"
Кад је Мушкет на ноге скочио,
Он довати витку бедевију,
Е њојзи се на рамена баци,
Па артали један на другога,
Погоне се ђиди по мегдану,
Оба добри, и добро се гађу.
Но је Мушкет још дијете лудо,
Нема њему ни дванаест љета,
А Турче је силно и бијесно,
Погони га тамо и овамо.
Но Мушкету добра срећа била,
А себе га сабљом доватио,
На коња му узду прекинуо.
На Мушкета чудо и зламење:
О пасу му два црна гаврана,
А на раму два сокола сива,
У перчине шестокриле змије;
Загракташе црни гавранови,
Запишташе сиви соколови,
Запуваше из перчина гује,
Мушкет виче, а кобила риче,
Пустога му коња уплашише,
Он побјеже пољем зеленијем.
Но му не да Мушкета бјежати,
Ђе га стиже, ту му главу диже,
Па му коња узе и оружје,
Па т’ отоле под шатором пође,
Те је мало трудан починуо.
Па отоле књигу направио:
"О чу ли ме, удбински диздару,
"Што се море потпрдујеш мноме,
"Ал’ пошљи ми лијепу ђевојку,
"Ал’ изиђи мени на мегдану."
Но кад њему књига допанула,
Књигу гледи, сузе пролијева.
Гледала га лијепа ђевојка,
Овако је њему бесједила:
"А што ти је, о мој мили бабо,
"Је ли нама бего погинуо?" -
"Ти устани, лијепа ђевојко,
"Те то свуци, и љепше обуци,
"Е те оћу пратит’ у каура."
А ђевојка ријеч бесједила:
"Не за Бога, е мој мио бабо,
"Но направи лист књиге бијеле,
"И пошљи је Вилић-Усејину,
"Он ће за ме на мегдан отисти."
Отле му је књигу направио,
И посла је Вилић-Усејину:
"О чули ме, Вилић-Усејине,
"Ти ако си момак за ђевојку,
"Добар јунак на мегдан изићи,
"Брже да си пољу Зечевоме."
Кад је њему књига допанула,
Он је отле на ноге скочио,
И оћера широка дорина,
Те до поља удбинскога дође.
Свеза коња за наранџу жуту,
Па ти оде на чардак диздару:
"Ну м’ изведи лијепу ђевојку,
"Око шта ћу ризикати главом."
Диздар му је био бесједио:
"Ено она у одају млада."
Кад се био јунак накучио,
Али виђе лијепу ђевојку,
Она сједи на миндер од свиле,
По миндеру ноге растурила,
Но је Усан тихо бесидио:
"А за Бога, лијепа ђевојко,
"Ну уступи печу и вереџу,
"Да ти виђу ђевојачко лице,
"Око шта ћу ризикати главом."
Кад ђевојка била разумила,
Устурила печу и вереџу,
Оно сину ђевојачко лице,
Бож’ опрости, ко за гором сунце.
А кад Турчин био сеагледао,
Све узигра руо и оружје,
Па овако ријеч бесидио:
"Полако те, ви сатићи златни,
"Док ја пољу Зечевоме дођем,
"И погубим Мушкет-капетана,
"Па ја вржем на ђевојку руку,
"Тада ћете имат’ звекат’ рашта."
Па отоле на ноге скочио,
И својега коња окрочио,
И он пође пољу Зечевоме.
Кад ли пољу Зечевоме дође,
Нађе шатор Мушкет-капетана,
Он је ријеч био бесједио:
"А на ноге, мртва солдатина,
"Да на сабље живот дијелимо."
Мушкет скочи на ноге лагане,
Он довати суру бедевију.
Па артали један на другога.
На бритке се сабље дочекаше,
Оба добри, и добро се гађу.
Прво Мушкет капетане ману,
На коња му узду прекинуо.
Загракташе црни гавранови,
Запишташе сиви соколови,
Запуваше из перчина змије,
Мушкет виче, а кобила риче,
Пустога му коња заплашише,
Он побјеже пољем зеленијем.
Мушкет ману, пос’јече му главу,
Па му узе коња и оружје.
Па је мало Мушкет починуо,
Па је отле књигу направио:
"Ој удбински, чули ме, диздаре,
"Што се море потпрдујеш мноме,
"Но ми пошљи лијепу ђевојку."
Кад је њему књигу допанула,
И кад виђе што му књига пише,
Ђевојци је ријеч бесидио:
"А устани, лијепа ђевојко,
"Е те пратит’ оћу у кауре."
Но ђевојка бесидила бабу:
"А мој бабо, удбински диздаре,
"Ти изоди на бојани кулу,
"И опали топов’ абердара,
"Абер пошљи низ турске крајине,
"Зачуће га све седам крајина,
"Сргаће се серат и крајина,
"Изабери триста сератлија,
"Да ме они прате у каура."
И тако је бабо послушао,
Он обори топа аберника,
Абер даде доле низ крајину,
Сргаше се све седам крајина,
Он изабра триста сератлија,
Пак азура лијепу ђевојку,
Одведоше триста сератлија.
Кад су пољу у пучину били,
Виђе шатор Мушкет-капетана,
Из гомиле коња истиснула,
Па турила печу и вереџу,
Тада сину ђевојачко лице,
Бож’ опрости ко за гором сунце,
То виђеше сератлије Турци,
То ти виђе Говени Алија,
Он овако ријеч бесидио:
"То ли њега була не родила,
"То ли нећу на мегдан отисти,
"А пуштит’ је у каура нећу."
Па отиште дебела малина,
Док Мушкету до шатора дође.
Он завика што му грло даје:
"А на ноге, мртва солдатино,
"Да на сабље живот дијелимо."
Мушкет скочи на ноге лагане,
Удрише се два добра јунака,
Погоне се тамо и овамо,
Докле им се поломише ћорде
До балчака и деснијех рука,
Оканчина у траву турише,
За б’јела се грла доватише,
Док су оба пјене попануле,
Мушкета су б’јеле и крваве,
А Турчина б’јеле и зелене.
Оде Туре навијати шњиме,
Завија му до долине главу.
Виђе Мушкет да је погинуо,
Па завика што му грло даје:
"А ђе си ми, посестримо вило,
"Зар не видиш да сам погинуо?"
Но завика вила из облака:
"Ками ћу ти помоћ’, побратиме,
"Обје су ми очи извадиле.
"Но ђе ти је змија из потаје,
"Што је вазда од невоље раниш?"
Кад то био Мушкет разумио,
За појас се руком доватио,
Ал’ за пасом ножић наођаше,
Те ножића био извадио,
И Алију у срце удрио,
Веома га раном обранио,
Па оћаше посјећи му главу,
Но завика сердар Мустаф-ага:
"Не за Бога, Мушкет-капетане,
"Твој је мегдан, а твоја ђевојка."
Опрости му Говена Алију,
Они њему лијепу ђевојку.
Отоле се Мушкет подигнуо,
И одведе лијепу ђевојку,
И шњим има три стотине свата,
Три стотине свата све солдата,
И он тамо у Котару дође,
Здраво двору бијеломе дође,
Он доведе и попа и кума,
Те привјенча за собом ђевојку.