Мрвица филозофије
Мрвица филозофије
Прије њеколико година отидох на зимовник у приморски град X. Првога јутра, у главној кафани, затекох тројицу Биограђана, с којима се познавах, те им се придружих. И они бјеху дошли прије десетак дана да проведу зиму у томе здравом и јевтином мјесту, које се још одликује старинском културом и знаменитим бројем интелигенције. Кафана бјеше пуна грађана и граје. Док су ми Биограђани причали своје утиске из тога, за њих по све необичнога краја, проглушаваше нас жива препирка, у два језика, српски и талијански. Како који од грађана дође, узме њеке новине, чита их у себи за њеко вријеме, па прочита наглас какав став, и онда, обратив се њекоме, пропрати, било грдњама, било хвалама, било ма каквим тумачењем. Други прихвати противнијем доказима и оба се старају да привуку пажњу осталијех. Понекад, за тренутак, умијеша се трећи, а кадгод и више њих, или цијела публика, те настане така збрка да нико никога нити слуша нити разумије. Уз грају мрдају силно рукама, главама, ногама. Моји Биограђани, иако гледаху те призоре већ десетак јутара, не бјеху огуглали, нето се чуђаху толикој, узалудној потрошњи ријечи и покрета. Ја сам се смијао и причао им јачих примјера "те узалудне потрошње". У том уђе њеки старчић и сними цилиндер, а сва публика поклони му се. Један од Биограђана рече ми:
- Е, ово је бела врана. Тај најдуже остаје у кафани, а жив се не чује.
- Заиста, њеки миран чича, - прихвати други. - Свако после подне игра шаха усред највећег метежа и остане присебан. Они око њега мешају се у игру, чак и дохватају фигуре. Његов друг у игри обично се помами, а он стрпљиво чека да се стишају, па наставља по својој вољи. - Да није странац? - запитах.
- Није. Овдашњи је. Кажу да је од велике, старинске фамилије и да је мајор у пензији.
Момак му скиде капут и викну ономе иза тезге:
- Кафу за конта Маркета!
Старчић, великих, сиједих бркова, румена, тек обријана лица енергична израза, бјеше у црну закопчану капуту, са розетом у рупици. Момак му донесе напитак и све новине које не бијаху заузете.
Зовнух момка и запитах га: ко је конте Маркето? Ево шта све дознадосмо. Конте Марко О., мајор у пензији, пошљедњи је мушки потомак старинског, властељског дома. Станује у свом двору, једноме од најстаријих у граду X. Има и њешто баштиња. Удовац је, има и три кћери неудате, које он обожава и не допушта да се удају. Двије су већ маторе, а најмлађа је на измаку младости. У њу је заљубљен њеки млади учитељ музике и она у њега. То зна сав град, а отац још не зна. И, вели, сав град симпатише заљубљеним, и сав град жели да се они узму, и сав град нестрпљиво очекује шта ће конте ријешити, - хоће ли учинити да му и најмлађа остане усидјелица, да га свијет проклиње. Конте има и надимак, у граду га обично зову: Мрвица филожофије, јер му је најмилија узречица: "Треба имати мрвицу филожофије!" (како наши Приморци изговарају ријеч филозофија).
Ми се слатко насмијасмо цијелој тој историји и томе надимку, па отидосмо у шетњу.
Истога дана, послије подне, нађох конта Мрвицу гдје игра шаха. Око играча сјеђаше велика гомила и бивало је све онако како сам изјутра разабрао, - кибичари не даваху мира играчима, а он, конте, само што би кадикад мирно рекао: "Та чекајте! Та, ке дијаволо, треба имати мрвицу стрпљења, мрвицу филожофије!"
Истога вечера, шетајући по корзу с њеким грађанима, новијем познаницима, познадох све три контове кћери. Двије старије бјеху крупне, личне, али већ презреле. Најмлађа, елегантна, стасита плавуша, отприлике од двадесет и пет и шест година, имађаше њежан лук вилице, лабудски врат, руду, црвенкасту косу, нос мало прћаст и дивне очи. То је била Славија. Старија се звала Еулалија, а најстарија Аурелија. За њима иђаше лијеп, висок младић, музичар М.
Дани ми се низаху једнолично, али не досадно, док трајаше лијепо вријеме, али отпоче киша, те ме сатјера или у собу, или у кафану.
Њеколико дана падала је на махове, па поче трајно. Не застуди много, али влага дојади. Тада се готово настаних у кафани.
Најсталнији контов партнер бјеше њеки стари судија, човјек веома нервозан, без "мрве филожофије". Бјеше их још двојица незнатнијех, које је и сувише лако добијао. Посматрајући игру, поњекад сам казивао свој суд, увијек опрезно. То ме је, ваљда, највише препоручило конту, те ме једном понуди игром. Тада му се приказах.
Били смо једнаке снаге, - најбољи услов да се веза одржи. Уз то, он је зацијело осјећао да ми је мио.
Мало по мало, постадох му "неопходан". Дођосмо до интимнијег односа, те би ме корио кад бих се задоцнио, или кад бих изостао. Ја се опет толико ослободих да често узех понављати његову омиљену ријеч: "Ке дијаволо, треба имати мрвицу филожофије!" То ми пријеђе у навику, ту смо изреку толико понављали обојица да једаред чух гдје за другим столом њеко рече: "Ено се Мрвице спремају за шаха!" Чух послије и кафанскога момка гдје рече: "Шах за Мрвице!!"
Послије игре, у сутону, најрадије заподијевасмо разговор о стварима апстрактним и мистичким. Он је наводио Хегела, Ђобертија, Еразма, чак и Нотрдамуса и Сведенборга!
Конте није радо шетао; из града готово никад није излазио. Једино му је кретање било од куће до кафане и обратно, а увијек је ишао сам. У потоњу, ја га почех пратити вечером, што је изазивало чуђење међу пролазницима. Доиста се морало створити увјерење да ја имам велик, готово тајанствен утицај на старца. Њеколико пута опазих да нас и његове кћери с прозора посматрају.
Пред Божић. опет настаде лијепо вријеме. Једном, у вечерњој шетњи по трту, опазих да ме госпођица Славија упорно гледа. То се понављало на сваком сукобу. А једном, кад дођох раније на доручак у кафану, затекох музичара М., који ту никада не долажаше. Бјеше са једнијем мојим познаником. Овај нас упознаде. Очевидно музичар бјеше нарочито зато дошао. Настојао је да ми се допадне.
Бјеше танковијаст, елегантан, њешто слабуњав у лицу, али веома симпатичан. Имао је особито лијепе плаве очи, мала уста и протегљасте, господске руке. Поријекла је био сељачког, из околине градске. Још као гимназијалац показао је необичну наклоност ка музици. Стриц његов, каноник саборне цркве, који га је издржавао, постара се за времена да га и музички школује још онда. Послије испита зрелости, стриц га отправи у бечки консерваторијум, одакле изиђе са најбољом свједоџбом, те одмах доби мјесто учитеља музике у мјесној гимназији и мјесто управника грађанског оркестра. Већ је и компоновао њеке ствари, и грађанска омладина сматраше га као будућу величину. - Њешто од тога знао сам и по чувењу, а остало допуни ми он потанко, тога јутра.
- Шта ли то значи? - питах се... - Након два мјесеца мога борављења у X, тога младог човјека одједном обузе жеља да се позна са мном! Неће, ваљда, захтијевати да му ја код конта "проводаџишем?"
Више у кафану није долазио, али у сваком сусрету по граду поздрављао ме је најумиљатије и измијењао би по коју ријеч са мном. Најзад, једног јутра на обали нађосмо се и он поче шетати са мном. Био је узбуђен, Започесмо разговор о времену, о којекаквим ситницама, па, на моје велико чудо, одједном, музичар ми стаде причати почетак и сав ток своје љубави према контесини Славији, и то тако повјерљиво, тако потанко, као да бјесмо одрасли заједно, - што само може оправдати страст, али свакако и њеки смјер.
И ја га запитах зашто то он мени казује, а он ми, без околишења, искрено, призна да он и дјевојка дођоше "на срећну мисао" да баш мене замоле да утичем на старца, пошто је већ познато да ја имам утицаја на њега, као нико други! И ватрено настави:
- Конте је заиста човјек племенит, без аристократских предрасуда, обожава своју дјецу, али, видите, он има једну манију, он се никако не може помирити с мишљу да његова кћи може љубити њекога другога, разумије се, па ма друкчијом љубављу, сјем свога оца!
- Шта? Не вјерујете? - викну М., на моје одрицање. - Та питајте цио град, та сав свијет зна шта је било са Еулалијом најприје, па са Аурелијом! Прије двадесет година, у Еулалију се бјеше заљубио њеки капетан ратне морнарице, наш човјек, властелин, млад, лијеп, богат. И дјевојка се бјеше њему свом душом одазвала. Нико не сумњаше да неће доћи до свадбе, а двоје заљубљенијех најмање. Пошто капетан откри своју намјеру конту, овај је био пренеражен. Тражио је од просиоца њеколико времена до одговора, а то је вријеме испунио кукњавом, јадањем, чак и пријетњом да ће се убити! Нити се хранио, ни спавао, нити је хтио на очи њекога од родбине и од домаћих пријатеља, који су га, наравно и по молби дјевојака и по своме увјерењу, хтјели оразумјети. Ништа не хтједе чути, никакав други разлог није наводио, до јединијех, лудачких, манијачних узвика: "Не дам ја моје дијете никоме! Никоме! Никоме! Аурелија, срце моје, ако ти то учиниш, знај да ћу се убити! Дајем ти часну ријеч да хоћу, а ти знаш да ја нећу погазити задату ријеч!... Бар, још годину, двије, стрпи се, о томе не помињи, ако већ. нећеш да чекаш докле ме нестане!..." И падао је преда њу на кољена и љубио јој руке. Пошљедица је тога била да се просилац удаљио, а дјевојка је дуго боловала, послије је хтјела у калуђерице, али и то отац спријечи. Цио град га је осуђивао, а он за дуго није излазио из куће.
- Је ли то могућно!? - рекох као за себе... - Је ли могуће да Мрвици филожофије недостаје толико мала мрва?
- Да, господине - додаде младић. - Случај је заиста невјеројатан, може бити, јединствен, али је истинит. Након три године, то се исто десило и са Аурелијом. Њу је искао конте Б., наш суграђанин, такође имућан, здрав, лијеп, образован. Што да вам понављам исте ствари. Све на длаку било је и с њом, као и са старијом... Стари конте и данас мрзи конта Б., који се међутијем и оженио.
Након подуљег ћутања музичар настави:
- Сад сам ја на реду. Зацијело, као најглавнији разлог навешће да је он већ при крају живота, па послије његове смрти нека раде шта хоће, а, међутијем, сами видите да је здрав као дријен, да он може живјети још двадесет година, иако је претурио шездесету. Његов је отац живио преко деведесет година. И, што је најгоре, та његова... како да је назовем?... очинска себичност, у суштини и дирљива и смијешна, биће све јача у даљој старости. Налазите ли и ви да се тога бојати?
- Шта вам ја могу помоћи, млади пријатељу? - рекох најзад, потресен.
Музичар извади из шпага њеко писмо. Бјеху три листића исписана. Он нађе на другој страни њеки став, уприје прстом у њ и замоли ме да читам.
Бјеше говор о мени, "о оном фурештом (страном) господину, о коме папа једнако говори". Славија се уздаше, послије бога, највише у мене да би ствар могао упутити! Очевидно, у машти сироте, заљубљене контесине, ја сам био њеки свемогући мађионичар!... Ох како бих ти радо помогао, кад бих могао, јадно дијете!
Али ти не помогох! Све се свело на то што ме је стари конте помрзио и презрео, ништа мање него и музичара!
Онда сам први пут видио и добро упамтио инглиски рукопис властеличин. Онда јој бјеше око двадесет четири године, данас има око тридесет и шест. Онда је љубила, тј. живјела удвострученијем животом, гледала на свијет и у будућност кроз ружичасте снове своје младости, данас јој је, бој се, срце слеђено.
Можда не ћаше бити срећнија и да се њен сан остварио, али свакако била би срећнија у путу ка жељеној, замишљеној срећи, а то није мало!...
Свакако, свакако, много боље ћаше бити да је папа имао још једну "мрвицу филожофије".