Мој Јоване, орломане

Мој Јоване, орломане,
А камо те, не било те!
Шта учини и уради,
Како ће ти кућа твоја
И жалосна браћа твоја?
Што саломи браћи крила
И цијелу братству твоме?
Што се, болан, не обрну,
На жалосну мајку твоју
И невјесту добро младу
И сирочад твоју малу?
Но се надам, пријатељу,
Ти си браћу замолио,
Да подижу сиротињу,
Да ти тјеше стару мајку!
Ал’ што ће ти тужна љуба,
О за Бога!
Но ћу тебе прекорити,
Мој болећи пријатељу!
Што се болан не подигнеш?
Ево дошли пријатељи
И одиве, благо, твоје,
Што не речеш: добро дошли!
Не фала ти, не ваља ти!
Па ћу тебе замолити
Мој завидни пријатељу!
Тражи тамо друштво твоје,
Имаш тамо добра доста!
Кад, делијо, тамо дођеш,
Да развијеш свилен барјак
Да покупиш дели момке,
Дели момке рањенике
И избираш зор јунаке,
Од Косова гласитога,
Наћеш младе код старијех,
Поред Павла Орловића,
Наћеш Марка Ненезића!...
Све јунаке под крилима,
Све се мани крајевима,
Као сунце небесима!
Домани се завичају,
Ту ћеш наћи много брата!
Поздрави их, о Јоване!
Кажи тамо за овамо,
Бјеше зора процвјетала,
Зле године наступиле,
Цвијет момци црногорски,
Острагуше побацише,
По св’јету се поскиташе!...
Веља боља обалила,
Главу брату изгубила,
Мој Ђорђије!
Па ми кућу затворила,
Јарко сунце укапило,
Сунце моје!
Мајци срце обрањено,
А теткама црне даре!...
Погубила, Бог је клео!
Потражи ми дична брата,
Дична брата утреника,
О, Ђорђије, сунце јарко!
Кућа ти је поклекнула,
А шљеме се преломило,
На плочу се наслонило,
Камен сестри с краја твога!
Кад пред родску кућу дођем,
Кад погледам на прозоре:
Три прозора три гаврана!
Шћах на врата да уљезем
Један слеће са прозора
И рашири црна крила,
Не даде ми да уљезем!
Краљеви се сјединише,
Турско царство прегазише,
Краљевине проширише,
Свуда земље прегазише
Тужно робље избавише
И градове приватише,
Ма их тужне окитише,
Са главама јуанчкијем!
Многе мајке прокукаше,
Шљемена се преломише,
А огњишта угасише.
Кукај, сестро, до вијека,
Без лијека!