Мори Радо, бела радо,
Што се с Марком мудро љубиш?
Где га чујеш поручујеш,
Где га видиш, намигујеш:
Дођи Марко, дели Марко, 5
Немој водит’ врана коња,
И не носи сив сокола,
И не води хитре игље.[1]
У радости није чуло,
Но повело врања коња 10
И понело сив сокола,
И повело хитре игље,
Кад је било зорно доба,
Коњиц врисну, соко писну,
Хитре игље залајаше. 15
То дочула Раде мајка,
Какви ломот по дворови,
По дворови од градова;
Рада шета по градини,
Редом цвеће огледује, 20
На пелинак погледује.
А пелинку проговара:
Ој пелинку, отровниче,
Мож’ ли Раду отровати?
Да не љуби помалено, 25
Помалено неразумно,
Путем иде не чује се,
Траву гази не види се.
