Момчило
Дурмитор сину. Ноћ засја, бих рекô,
Кô да се расу свуд гримиз и срма,
И кô да пожар и праскање неко
Избија свуда из крша и грма.
Оно се хитри Јабучило вину
Под господаром Момчилом, и с крила
Огњеве пусти. И стога ноћ сину
И порумени њена црна свила.
Гле како лети, као неба знамен,
Кô бура кад се с храстовима бори!
Густа му грива, као златан пламен,
Сврх оштрих греда лепрша и гори.
Он у ноћ тоне све дубље и дубље,
А пара му се из ноздрва жари
Као при сјају разбуктале зубље
Студени бакар са кацига стари'.
Момчило кличе, и роднога краја
Одјеке прима... Сјајан! С тока свије'
Варнице сипљу, и кô до два змаја
Са балчака му горе очи двије.
И све се блиста. Ноћ трепти, бих рекô,
Кô да се гримиз расипа и срма.
И кô да пожар и праскање неко
Избија свуда из крша и грма.