Момче од Крајине
Коња гоји момче од Крајине,
Не гоји га чим се коњи гоје,
Већ га гоји шеницом бјелицом,
А поји га вином црвенијем.
Док је момче коња одгојило, 5
Љепо момче коњу говорило:
„Ој, коњиче, очи обадвије,
Могу ли се поуздати у те,
Како мајка у једина сина
Да ја одем низ кршно Приморје, 10
До лијепе куле Пилипове
Да угледам Анушку ђевојку,
Је л’ висока колико је вале,
Је л’ ваљана колико је гласе,
Чини ми се узо би је за се”? 15
Коњиц мучи ништа не дивани,
Нег’ очима у земљу обара,
Ради момче што је теби драго.
Љепо момче коња оседлало,
Седлом седла од сувога сребра, 20
Узда уздом од сувога злата,
На њ га меће триста сребреника,
По дну меће све бјела талира,
Не би л’ момку боља срећа била.
Сам се коњиц по обору шеће. 25
Оде момче у одаје своје,
Рухо свлачи а ново облачи,
Он обуче срмајлу кошуљу,
И обуче седам јечерама,
И обуче до три капарана, 30
И обуче зелену доламу,
На њој мује шестдесет путаца,
Свако кошта шестсто дуката;
Које пуце до бијела врата,
Оно кошта до три литре злата, 35
Квартуч му се права мјера знаде,
Која права долити га море,
Која крива долити не море.
Он се паше фукадином пасом,
За пас меће два чита пушака, 40
Међу њима пала окована,
О рамену сива џевердана,
По два грла од четири зрна,
Која жеже литру жеженика,
И по литре млада тученика, 45
Која стрјеља ждрала под облака,
А кам’ не би у мајке јунака;
На кољену сјајна мјесечина,
На прси му преодница звјезда;
На глави му калпак и челенка, 50
О челенци девет челенака,
Свако му се на чекрк окреће,
Момку каже који вјетар пуше;
На руци му девет прстенова,
Иза шаке халке оковате, 55
Што Омерке носе око врата;
За пасом му сјајна огледала,
Што с’ Мединке огледају с њега;
На плећи му срмајлија торба;
У руци му копје од мејдана, 60
Низ бедрицу ћорда оковата;
Како момче кршно и прикладно,
Девет бјелих да га гледаш дана,
Не би му се нагледао лица.
Иде момче низ кршно Приморје, 65
До лијепе куле Пилипове,
Угледа га девет ђевојака,
И пред њима Анушка ђевојка,
Па говори Анушка ђевојка:
„Мили Боже, драге друге моје, 70
Какво момче низ Приморје трче,
Црни брка, страшива погледа,
Чудна коња и чудна јунака,
Чудна њега породила мајка,
Благо мајки која га родила, 75
И сестрици која одгојила
Да код куће девет има жена,
И ја б’ њему за десету била,
Ма да би ме никад не љубио”.
Момче турски воде запитује, 80
Турски оне нису разумјеле,
Ал’ разумје Анушка ђевојка,
Па узимље видро оковато,
Па завати бистјерне водице
Да напоји момче од Крајине. 85
Он не вата за воду студену,
Нег’ ђевојку за десницу руку,
Па је баци за се на коњица,
Три је пута опасао пасом,
Пут четврти од сабље кајасом. 90
Бјежи момче уз кршно Приморје,
За њим лети Приморац Пилипе:
„Стани момче, пас ти гради мајку
Да си мени лани потекао,
Ти ми не би данас утекао”. 95
Кад то виђе момче од Крајине,
Окуп’ коња чизмом и мамузом,
Скупи доре све четири ноге,
Бјежи доре уз Приморје горе,
До по поља угледа га Пиле, 100
Од по поља ни гласа ни трага.
Доведе је двору бијеломе,
Па узимље за вјерну љубовцу.
Љепи с њоме пород породио,
Прве ћери, посљедне синове, 105
Нек’ невјесте не затичу зава,
Нек’ им није на комину кара.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
