МОЛБА ПОТОКУ
Поточићу, сребрну
Који ваљаш водицу,
Камичкима клопочућ'
Кроз нијему шумицу,
Као да јој шапућеш,
Неку слатку тајницу,
Колико се у теби
Бјелих лица опрало!
Колико се над тобом
Љупких р'јечи казало!
Колико ли крај тебе
Усана целивало !
И ја с' надах срећи тој,
Дуго овдје чезнећи;
Ну сни моји љубави
Већ с' одмичу бл'једећи,
Већ весела пјесма ми
Заи'јеми у несрећи.
Ну молим те, поточе,
Так' ти било водице,
И расле ти вјечито
Па около ружице,
И у теби љубавно
Одс'јевале звјездице,
Када моју дјевојку
Амо жеље довију,
Да у теби огледа
Пламак својих очију,
Или да жеђ угаси
Својих врелих прсију,
Ти задржи, поточе,
Њену слику љубљену,
Да бар када дошетам
На воду ти студену,
На том глатком зрцалу
Угледам је снимљену.
