Мокрић

Јован Илић

Мокрић Писац: Јован Илић

Мокрић

     »Џандар . . . велика . . . мала . . . седам маковач — фора!« 1
     »Па лепо. Ја ти и опет кажем, немаш право!« 
     »А ја ти кажем, да не враћам реч моју нигда ! Нисмо ли погодили : Ко надигра — има право ?« 
     Сушић уста, попи своју погодбу од по оке вина, опрости се с Мокрићем и оде у Ваљево на вашар.
     Мокрић је био трговац од својих тридесет година,.. здрав, снажан, осредња раста, краткога врата, позамашне главе. Био је нарави добре. Радо је праштао туђе погрешке, али кад се наљути, ваљало га је се клонити. За жене слабо је марио, но у толико већма љубио је пиво, и то је можда узрок био, те је постао шири него дужи. Карте на новце играо није, већ што ко попије. Докле га ко не дарне, није дирао никога, нити је много лупао гдаву о томе, да ли ће га ко поштовати или не. Једном речи: био је прави филозоф — без бриге ! Срећом остало му је иза оца знатно имање, које у готову новцу, које у еспапу, те се није морао толико бринути да тече, колико стечено да чува, а за то — био је таман како треба. Кад би покаткад без муштерија у своме дућану принуђен био да зева, свратио би часом у Тодорчетову кавану, да се мало са својим побратимом Сушићем поразговара. И Сушић је био трговац; с њиме се Мокрић најбоље слагао, само што је Сушић мрзио на пиво, а Мокрић на вино. Иначе слагали су се у
свему, и оба слабо сумарила за остали свет, али га ни мрзили нису.
     Тако је Мокрић проводио блажене дане живота свога, кад једаред изненада уђе у његов дућан нека непознага госпа, поширока, округла, бела, лепа. Он је погледа и при погледу њеном тако се збуни, да се с места маћи не могаше. Госпа се учини као да то не види, и замоли га, да јој покаже неколико штофова од најновије моде. Он је тумарао по дућану и тамо и амо, и никако дасе разбере. Што би му год она заискала, он би јој друго доносио. Најпосле, уморио се сиромах и замоли је, да му назначи нумеру свога квартира и шта хоће, па ће јој он донети. То би.
     И тако после неког времена, пошто се лепо намести и углади, оде Мокрић са једним момком непознатој госпи. Ту заста бабу једну на вратима, која га унутра уведе. Лепа Златка — тако се госпа зваше — каза
му, да је то њена стрина, и замоли га да седне.
     Опростите, молим вас, рече Мокрић ; пре евега рад бих разумети за име вашега . . .
     Ех, моја синовица, прихвати баба, остала је удова пре две године, после једне недеље дана, од- како се са добрим Јоцком венчала била.
     Ах — то јелепо, то је врло лепо! рече Мокрић, не знајући ни сам што говори. Извол'те, бирајте, госпо, шта хоћете, ја сам на служби готов. Новаца не морате полагати, бар за једну годину дана, а за цену — ласно ћемо се погодити; ја ћу задовољан бити са добротом вашом.
     Пазар је био готов. И купац и продавац тако су једно с другим задовољни били, како се само помислити може. Пазарило се из дана у дан, а по некад
и ноћу. То би повод, те се овде-онде поче говорити, да ће се њих двоје узети, а гдјекоје од жена знале су и дан кад ће свадба бити.
     Па нека им је сретно! рече једна ; не знате како је то тешко кад човек мора сам да крпи гаће и кошуље.
     Па нема сиромах с ким ни да се разговори! рече друга.
     Тако су коне једна с другом разговарале, али оне, и ако су напред много којешта прорекле, као да овде погодиле нису. Јер не само што се свадба на неколико недеља отеже, него се шта више наједаред прочу, да је тајом код лепе Златке почео долазити некакав млади господин официр ! То би. узрок, те комшинице почеше једна другој на села чешће долазити. Сиромах Мокрић ! Како се слабо са женама дружио, бог-зна би ли и дознао за то, да му јутрос при поласку на пут верни његов побратим' Сушић не каза. У забуни стаде преметати карте,. изгуби по оке вина, и мораде попити оку пива, да разгали мутне мисли своје. Пошто се опрости с побратимом, учини му се као да га и он изневери. Сав свет наједанпут поста издајица пред очима његовим,, и у томе дотле се занео, да му се и сама невера Златкина неверицом чињаше, па зато не могаше одолети срцу своме, да не оде Златки. Он скочи, и наједаред, не знајући ни сам како, обрете се пред божицом љубави своје. Она се зачуди кад га овако усплахирена виде.
     »Шта вам је, за Бога, драги мој Мокрићу! Јесте ли ви при себи?« 
     »Да, ја сам при себи, лепа госпо, али не знам, јесу ли моји рачуни при вама. Чујем да сте тајне- ваше поверили некаквоме господину официру ; но ја ћу њега научити памети!
     Овакав разговор, коме се Златка не беше навикла, ражали је јако. Она осу руменилом бело лице своје и рече срдито Мокрићу:
     »Ах — томе се од вас нисам надала ! Кажите слободно шта вам је. Ако сам се вашом пријатељицом назвала, ја се с вама венчала нисам!« 
     Мокрић не смеде ићи даље. Он виде грдну провалу, куда се стрмоглавце упутио беше. При помисли да је за навек изгубити може, сав се стресе, и
смирено погледавши бело лице, поче се правдати.
     »Ја вас молим — немојте ми замерити. Мени је тако, да управо не знам како ми је. Чујем да некакав господин Стрш . . . Опростите, ја сам збуњен!« 
     »Ах — знам !« рече Златка. »Вама је може бити криво, што господин Стршић к мени долази ? То је лепо ; али то вам још не даје право располагати слободном вољом мојом. Он ако долази, може слободно и отићи. Ја не могу поштене људе из моје куће терати!« 
     И доиста, поштењу господина Стршића није се ништа могло забавити. Он је био млад, леп каваљер то је све што се о њему могло рећи. Још би се о њему могло рећи и то, да је јако миловао лепе женске. Тако н. пр. кад је Златку први пут угледао, одмах је пристао за њом и понудио је да је до куће
прати. Златка, и ако ову понуду примила није, опет зато другу понуду да је т. ј. францускоме језику поучава, није могла одрећи. Тако они су већ неколико лекција из »des contes joyeux pour les femmes« прочитали били, кад је Мокрић за њихове састанке разабрао. Зато је он сиромах, не знајући управо у чему је ствар, онако жестоко и плануо био. Али сад, кад га Златка извести — он се смири.
     Ово помирење било је по трговину Мокрића врло важно. Сад се тек у дућану његовом пазарило како ваља. Кућа лепе Златке поста стовариште разнога еспапа, на још кад је Мокрић изненади једним тепелуком од бисера, једним ђерданом од ђулмер- џана, једним прстеном од најлепшег алема — она се зачуди, и рече да нема бољег трговца у Београду од Мокрића. То уплаши господина Стршића, и колико је куражан био, опет се прилично забринуо. Он се т. ј. побојао, да она неће више за француске
лекције марити. И у томе имао је право ; јер Златка не пажаше сад већ на лекције толико, колико на лепе адиђаре, чему је и проклето огледало много криво било.
     Стршић је једнако мислио како да заустави силну реку љубави Мокрићеве. Због краткога врата он одавна Мокрића није бегенисао, а сад га зачудо омрзе. Та мрзост пређе и на једног позамашног попа без попадије, који преко пута од Златке сеђаше, и почесто кроз пенџер вираше. Мислио је и мислио шта да чини, и баш ништа измислити не могаше.
Најпосле науми да одједаред обојицу на мегдан позове, — кад али изненада стиже му глас, да је Мокрић банкротирао! То га тако овесели, да одмах науми отићи Златки. Он пође . . . врати се . . . и опет пође, и од радости мало не заборави и капу и сабљу. Летео је кано сиви соко, док не дође до белих двора Златкиних. Свом силом учини он сад изненадни јуриш, навали на Златку и просипаше на њу огњевите погледе налик на конгревске ракетле, са безбројним пољупцима. Златка се јуначки бораше,
али, најпосле, пошто се о свему увери, клону — и изгуби мегдан ! Прстен од најлепшег алема на руци господина Стршића беше јасан знак сјајне победе
његове.
     Глас о просидби Златкиној тог истог вечера пуче по Београду и пре него је свануло, већ су биле комшинице на селу. Оне се нађоше у чуду.
     »Зар она да се назове госпоја официрка ? Да . . . е . . . ви'ш ти ! Па није баш тако ни лепа!« викале су комшинице као лавице.
     »Зар ја то да преживим?« викаше Мокрић као лав, и пошто се довољно увери, да пиво није у стању да загаси разбуктани пламен освете — изађе из Тодорчетове каване и упути се право кавани код »Српске круне«, да тамо потражи проклетога душманина свога.
     Стршић је баш онда у кавани код »Српске круне« примао честитања од господе.
     »Пиво !« загрми Мокрић, и окренувши се господину Стршићу рече : »Јесте ли ви тај, који сте се усудили мешати се у послове трговачке ? Како сте смели мој еспап без мога питања узети ? Одкуд вам тај прстен?« 
     »Ко? зар ви . . . засг . . . грубијан!« викну господин Стршић бесно и потеже сабљу; али Мокрић исповрте холбом, и срећом, управо рећи несрећом, не погоди господина Стршића, већ млатну њоме господина Зачутурског, старог пензионираног судију, који се у једном углу укочио беше.
     »Шта вам је, господо, за име Божије, шта вам је?« повика уплашено адвокат, господин Попић, и потрча да прихвати господина Зачутурског, али је помоћ стигла доцне. Сиромах господин Зачутурски! Он се беше отегао по патосу колики је дуг. Сви сад викнуше у глас и хтедоше се заклети, да је то Мокрић учинио из пизме, што се са господином Зачутурским не слагаше у питању о »пензији«.
     »Станите, господо, умирите се!« — рече озбиљно господин Буквић, дипломисани лекар, па онда приступи ближе, пошкропи господина Зачутурског водом, зали га старим неготинским вином и — о чуда!
наједаред уста господин Зачутурски и захте да му се донесе бутеља шампањскога.
     Сви сад иза гласа стану се смејати и хтедоше опростити Мокрићу, да га није полиција одатле уклонила била. Мокрић је сиромах вирио из подрума,. као јазавац из јазбине, и ништа од тога ни чуо ни видео није. Сад он стане опет филозофирати, т. ј. мрзити на жене.
     »Какав сам ја звекан да се подам, да ме џавтара једна за нос вуче ? Тако ми свете Петке,. никада их више очима погледати нећу !
     Он хтеде и даље продужити своје умствовање, али му џандар забрани и рече му да ћути.
     Шта ? Зар ми ни овде није слободно говорити?
     Ко сте ви, да ми забрањујете слободно говорити?
     Тако се три дана и три ноћи инатио Мокрић са џандаром, кад четврти дан дође заповест, да се из тамнице пусти. Јербо полиција, извршујући тачно своју дужност, по строгом испиту дознаде, да је господин Зачутурски више од страха него од ударца пао. То учини, те Мокрић наједанпут дође к себи, прегледа рачуне и пошто увери кредиторе, да имање његово, поред све несрећне трговине са Златком, у трипут јаче претеже кредит — они га оставе на миру, и он опет продужи своју радњу као поштен трговац под фирмом: »Мокрић«, а доцније под фирмом: »Мокрић и Сушић«.
     Овај је случај тако обрнуо памет Мокрићу, да више никада са женама пазарио није. Како би коју угледао, намах би умакнуо у одају.
     »Е, дед' сад, побратиме, ко има право ?« шалећи се дарнуо би га, у кавани Тодорчетовој, његов верни побратим Сушић, а он би му, намргођен, одговорио:
     »Полиција!« 
     Мокрић и Сушић живе братски и оба подједнако мрзе на жене. Докле ће ово трајати — не знам.

Извори

• Јован Илић: Целокупна дела, страна 349-357. Библиотека српских писаца, Народна просвета.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Илић, умро 1901, пре 123 године.